Februar 2025.
Poslednjih godina, Turska je uspela da preoblikuje svoj odnos prema Balkanu, krećući se od uspostavljanja simboličnog prisustva do definisanja konzistentke strategije ekonomskog, kulturnog i političkog uticaja. Naime, dok se Evropska unija bori sa unutarpolitičkim izazovima i spoljnim pretnjama, a interes Sjedinjenih Država stagnira, Ankara „popunjava prostor“ koji je nastao između ambicija i praznine. Ovo novo pozicioniranje Turske ne zasniva se samo na retorici „osmanskog nasleđa“ i duboko ukorenjenim ostacima onog turskog koje čini emotivnu srž Balkana, već na pragmatičnom spoju kapitala, infrastrukturnih projekata i kulturne diplomatije, koji zajedno grade njen otisak u regionu.
Tokom 2024. godine, turske investicije na Balkanu premašile su 15 milijardi dolara, pri čemu svoja ulaganja raspoređuje ravnomerno širom regiona – sarađujući sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom, Severnom Makedonijom i Albanijom, ali ujedno investirajući i u takozvano „Kosovo“. Kada je reč o Srbiji, prisustvo preko 800 turskih kompanija, kao što su Taşyapı i Şişecam, odražava novi ekonomski realizam Ankare – ulaganja nisu samo profitna, već i strateška. Taşyapı se pozicionira kroz infrastrukturne projekte, dok Şişecam širi industrijski kapacitet i prisustvo u regionu. Na tzv. „Kosovu“, turski kapital takođe ulazi kroz građevinski i energetski sektor, čime Ankara povezuje ekonomski i politički uticaj na celom Zapadnom Balkanu.
Infrastrukturni projekti koji se realizuju u Srbiji i na nivou regiona, poput izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo, ili pak mreže manjih mostova, čiju izgradnju finansira TİKA, imaju dvostruku funkciju: i ekonomsku i diplomatsku. Turska se ovakvim inicijativama pozicionira kao akter koji donosi konkretne rezultate, nasuprot očigledno neretko sporim evropskim procesima. Ovaj model „efikasne pomoći“ postao je ključni instrument meke moći, posebno u zemljama gde postoji osećaj razočaranja u proces evrointegracija.
Istovremeno, turske banke i privredne komore nastupaju kao „produžena ruka“ državne politike. Primera radi, u Tirani i Sarajevu, finansijski instrumenti koji dolaze iz Istanbula često se predstavljaju kao „prijateljske investicije“, čime Ankara neminovno produbljuje utisak bliskosti i solidarnosti sa svojim balkanskim partnerima. Međutim, kritičari upozoravaju da ovaj model ima potencijala da izazove zavisnost i kreira strukturu uticaja koja dugoročno može ograničiti ekonomsku samostalnost manjih država, poput država Zapadnog Balkana.
Kulturna dimenzija turskog prisustva na Balkanu ima najdelotvorniju, a ujedno i najdublje usađenu i najdugoročniju ulogu. Naime, preko mreže instituta Yunus Emre, fondacija TİKA i medijskih kuća, poput TRT, Turska promoviše narativ zajedničke istorije, duhovne bliskosti i bratstva naroda. Turske serije, koje su u regionu izuzetno gledane, postale su kanal meke moći koji gradi jedinstven i vrlo potentan emotivni kanal, posebno među mlađom generacijom i populacijom srednjih godina.
Pored toga, primetno je da u mnogim gradovima – Skoplju, Novom Pazaru, da navedeno par – turske fondacije finansiraju obnovu kulturno-religijskih objekata, što ima dvostruki efekat: primarno, navedeno se sprovodi radi očuvanja osmanskog nasleđa na Balkanu, ali i radi rekonfiguracije identitetskog prostora Balkana kao orijentalnog, a ne evropskog. Ankara tako postepeno preuzima ulogu zaštitnika muslimanskih zajednica u regionu, pozicionirajući se kao duhovni i politički pokrovitelj.
Ipak, indikativno je da se ovaj pristup u pojedinim državama okarakterisanim osetljivom etničkom ravnotežom susreće sa oprezom. Naime, u Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini, turski kulturni uticaj se ponekad poima kao sredstvo „mekog pritiska“, koje podstiče udvajanje lojalnosti. Upravo zbo toga Ankara pažljivo kalkuliše između simboličnog prisustva i pragmatične nenametljivosti.
Balkan je, važno je napomenuti, ujedno i jedno od retkh područja gde Ankara uspeva da kombinuje saradnju sa Zapadom i projekciju sopstvene moći. Iako je članica saveza NATO, primetno je da Ankara poslednih godina intenzivno deluje kao autonomni akter, ukazujući na činjenicu da je, kao takva, sposobna da pregovara sa Evropskom unijom o investicijama, ali i da održava bliske odnose sa Beogradom i Moskvom.
Za zemlje regiona, ova „turska ravnoteža“ ima i prednosti i mane. S jedne strane, Turska nudi pristup kapitalu i infrastrukturi bez ideoloških uslova. S druge, taj model donosi novi oblik zavisnosti – bilo političke, finansijske ili narativne. Naime, Turska indikativno nije zamena za Evropsku uniju, ali postaje sve prisutniji posrednik između Istoka i Zapada, što je čini faktorom koji se mora uzeti u obzir u svakoj strategiji regionalne stabilnosti.
Nužno je istaći, za kraj, da turska politika na Balkanu u stanju u kojem je danas zatičemo nije iznenadna, već rezultat dugotrajne evolucije. Iako je početom 2010-ih godina njen pristup bio pretežno ideološki i zasnovan na retorici neoosmanizma – danas je on pragmatičan, ekonomski i kulturno sofisticiran. Ta promena čini turski uticaj manje vidljivim, ali dublje ukorenjenim. Stoa, Turska više nije samo gost na „periferiji Evrope“, već vrlo značajan akter koji oblikuje tokove, teme i simbole jednog regiona koji još uvek traži svoje mesto između Istoka i Zapada.
Autor: Violeta Rašković Talović, Tanja Kazić