Februar 2025.
Demokratska Republika Kongo (DR Kongo) ponovo se nalazi u epicentru afričke i međunarodne bezbednosne agende. Nakon više od dve decenije hronične nestabilnosti u provincijama Severni Kivu i Ituri, poslednji meseci beleže novu eskalaciju sukoba između oružanih snaga DR Konga (FARDC) i pobunjeničkog pokreta Mouvement du 23 Mars (M23). Sukob, koji je formalno etnički i politički, faktički je prerastao u geopolitičku borbu za kontrolu nad resursima od globalnog značaja, potvrđujući teoriju o postojanju „kletve resursa“ širom afričkog kontinenta.
M23, čije jezgro čine borci iz zajednice Tutsi, prema izveštaju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz decembra 2024. godine (S/2024/969), uživa snažnu vojnu i logističku podršku Ruande, čime se dodatno destabiliše širi region. U javnom diskursu, Kigali zvanično negira direktno učešče, ali satelitski snimci sa terena, svedočenja lokalnih zvaničnika, kao i zaplenjeno naoružanje ukazuju na sistematsku podršku iz susedstva. S drue strane, Kinšasa optužuje Ruandu ne samo za destabilizaciju, već i za organizovanu eksploataciju rudnih bogatstava u istočnom delu DR Konga, a težišno koltana, kobalta i zlata – resursa koji su postali ključni u eri energetske tranzicije i digitalne ekonomije. Energenti, umesto da budu izvor obnove, postali su gorivo koje potpaljuje već usijano tle DR Konga – nalik skrivenim žilama bogatstva koje hrane plamen nestabilnosti.
Prema podacima UN, DR Kongo poseduje preko 70 procenata svetskih rezervi koltana i oko 50 procenata svetskih rezervi kobalta, što ga neizostavno čini nezamenljivim snabdevačem u proizvodnji baterija, električnih vozila i poluprovodničkih komponenti. Upravo zbog toga je konflikt u DR Kongu postao više od lokalne tragedije – on je deo jednog šireg procesa, koji analitičari sve češće nazivaju „mineralni hladni rat“.
Dok Narodna Republika Kina (NR Kina) ulaže u stabilnost isporuke kroz infrastruktrune i rudarske projekte – naročito preko kompanija poput China Molybdenum Co. i Zijin Mining Group, Sjedinjenje Američke Države i Evropska unija ubrzano traže alternativne lance snabdevanja kako bi smanjile zavisnost od kineske kontrole nad kritičnim materijalima.
Istovremeno, unutrašnja dinamika DR Konga svedoči o slabljenju državnih kapaciteta. Naime, najavljeno povlačenje mirovne misije Ujedinjenih nacija MONUSCO iz DR Konga, planirano za kraj 2024. godine, odloženo je na period od godinu dana produžetkom mandata misije. Ipak, ukoliko do povlačenja misije zaista dođe, očekuje se kreiranje značajnog bezbednosnog vakuuma, koji bi neminovno popunile naoružane grupe. U pojedinim oblastima, civilna vlast gotovo da više ne postoji – umesto državnih institucija, lokalne milicije upravljaju teritorijama, ubiraju poreze i kontrolišu sektor rudarstva. Ovakva postavka problema dovela je do dramatičnog porasta nasilja nad civilima, koje se beleži svakodnevno. Prema podacima UNHCR i „Lekara bez granica“ (Médecins Sans Frontières), više od sedam miliona ljudi je raseljeno, od čega pet miliona interno, dok se u pojedinim zonama takođe beleži i drastičan rast seksualnog nasilja kao instrumenta zastrašivanja i kontrole.
Regionalna dimenzija konflikta dodatno komplikuje situaciju. U prisustvu pripadnika oružanih snaga Ugande i Burundija koje ostvaruju prisustvo pod okriljem Istočnoafričke zajednice (EAC), interesi saveznika sve su manje usklađeni. Naime, dok Uganda sprovodi ofanzive u kontekstu borbe protiv pobunjeničke grupe ADF (Allied Democratic Forces), realnost na terenu pokazuje da ove operacije zapravo vrlo često imaju ekonomsku pozaciju i izvode se u zonama eksploatacije ruda, radi uspostavljanja kontrole nad rudarskim zonama i transportnim koridorima.
Na koncu, krah multilateralnog pristupa postaje sve vidljiviji. Naime, Afrička unija je više puta pokušala da posreduje između Kinšase i Kigalija, ali bez konkretnih rezultata. Mirovni pregovori pod pokroviteljstvom Angole imaju minimalne izglede da doprinesu stabilizaciji regiona, usled postojanja duboko ukorenjenog nepoverenja, ali i asimetričnih ciljeva aktera. Dok Kinšasa insistira na povlačenju M23 i međunarodnoj istrazi o ulozi Ruande u pospešivanju nasilja kroz pružanje logističke i vojne podrške navedenoj grupi, Kigali zahteva bezbednosne garancije i demobilizaciju anti-ruandski nastrojenih milicija koje deluju prema Kigaliju sa teritorije DR Konga.
Trenutno, humanitarne posledice ovog sukoba imaju znatan potencijal da prerastu u jednu od najozbiljnijih kriza na afričkom kontinentu u ovoj deceniji. Prema podacima „Svetskog programa za hranu“ (World Food Programme), više od 25 miliona ljudi u DR Kongu zavisi od humanitarne pomoći, dok je pristup osnovnim uslugama u brojnim oblastima onemogućen. Pored toga, poremećaji trgovinskih tokova i drastičan pad izvoza minerala dodatno opterećuju nacionalnu ekonomiju.
Posmatrajući širi kontekst, indikativno je da sukob u DR Kongu predstavlja jednu celishodnu sliku savremenih konflikata, povezujući bezbednost, resurse i geoekonomiju. U procesu disekcije ovog konflikta, otkrivaju se očigledna ograničenja regionalnih integracionih struktura, kao i nemoć međunarodne zajednice da uspešno odreaguje na hibridne pretnje – one u kojima se prepliću etničke tenzije, kriminal, resursi i geopolitički interesi.
Ukoliko se ne izgradi stabilan okvir koji kombinuje bezbednosne garancije, ekonomsku reintegraciju i transparentno upravljanje prirodnim bogatstvima, Demokratska Republika Kongo će ostati „otvorena rana“ na telu afričkog kontinenta. Drugim rečima – sudbina DR Konga ostaje i dalje test zrelosti afričkih institucija i iskrenosti međunarodne zajednice, koja kontinuirano promoviše diskurs o „lokalnim rešenjima“ za afričke probleme.
Autor: Tanja Kazić