Februar 2025.
Pet godina nakon što su zemlje Zapadnog Balkana usvojile Zelenu agendu za Zapadni Balkan, evidentno je da se proces energetske tranzicije odvija u uslovima dubokih strukturalnih disbalansa. Iako su evropske institucije i međunarodni finansijski akteri ovaj okvir definisali kao put ka modernizaciji i usklađivanju sa standardima EU, u praksi se pokazalo da su ekonomske, političke i socijalne otpornosti regiona znatno izraženije nego što su prvobitno procenjivane. Drugim rečima, implementacija mera otkriva niz složenih odnosa između ekonomskog interesa i političke volje. To otvara niz pitanja o stvarnom kapacitetu društava da apsorbuju reforme u energetskom sektoru.
Dok se Srbija i Bosna i Hercegovina i dalje oslanjaju na ugalj kao stub energetske stabilnosti, Severna Makedonija i Albanija pokušavaju da privuku investicije u obnovljive izvore, pre svega kroz bilateralne sporazume i fondove EU. Ipak, energetska sigurnost ostaje najosetljiviji deo političkog DNK regiona — svaka nagla promena u strukturi proizvodnje izaziva poremećaj nalik imunološkoj reakciji društva. Otpornost na reforme u ovom sektoru može se posmatrati kao svojevrsni virus nestabilnosti, koji pogađa institucionalni organizam pre nego što se pojave konkretni rezultati tranzicije.
Energetika Zapadnog Balkana odavno je prestala da bude tehničko pitanje i postala je arena geopolitičkog nadmetanja. Evropska unija nastoji da kroz regulativne mehanizme i investicione fondove ograniči uticaj Rusije i diversifikuje izvore snabdevanja, dok Moskva održava svoje prisustvo kroz dugoročne energetske ugovore i infrastrukturu. U isto vreme, Turska i Azerbejdžan, putem projekata TANAP i TAP, učvršćuju poziciju ključnih tranzitnih aktera. Drugim rečima, energetska tranzicija u regionu ne odvija se u vakumu – ona je deo šireg procesa preraspodele moći između Istoka i Zapada. To otvara niz pitanja o suverenitetu odluka i sposobnosti lokalnih aktera da definišu sopstvenu energetsku strategiju.
Iako su sve države regiona formalno prihvatile obavezu dekarbonizacije do 2050. godine, ugalj i dalje čini više od polovine energetskog miksa. Pokušaji naglog zatvaranja termoelektrana izazvali su otpor sindikata i lokalnih zajednica, što ukazuje na nedostatak društvenog imuniteta za brze promene. U političkom diskursu, zelena tranzicija često se tumači kao spolja nametnuta obaveza, a ne kao deo modernizacijskog procesa. Drugim rečima, u pojedinim slučajevima ona postaje mehanizam očuvanja političke distance od Brisela, a ne sredstvo približavanja evropskim standardima.
Kada je reč o obnovljivim izvorima, region poseduje znatan potencijal, naročito u hidrologiji, solarnoj energiji i vetru. Međutim, institucionalna podrška za njihovu implementaciju ostaje fragmentisana. Sukobi između ekoloških pokreta i investitora oko izgradnje mini-hidroelektrana pokazuju kako zelena tranzicija može proizvesti paradoksalne efekte: u pokušaju da izleči jednu disfunkciju, sistem generiše drugu.
Iako je koncept regionalne saradnje u okviru Berlinskog procesa zamišljen kao osnova za zajednički pristup energetskim izazovima, praksa pokazuje ograničene rezultate. Nedostatak koordinacije, različit stepen regulatorne zrelosti i političke tenzije doveli su do situacije u kojoj svaka zemlja razvija sopstveni „energetski imunitet“, često nekompatibilan sa susedima.
Zaključno, energetska tranzicija Zapadnog Balkana može se posmatrati kao proces balansiranja između ambicije i realnosti. Ona zahteva ne samo političku volju, već i sistemsku otpornost, institucionalnu koordinaciju i socijalnu adaptaciju. Drugim rečima, bez stvaranja društvenog imuniteta na ekonomske šokove i političke pritiske, zelena agenda će ostati simptom željene transformacije, a ne dokaz njenog uspeha. To otvara niz pitanja o tome da li region poseduje kapacitet da pređe iz faze terapije u fazu oporavka.
Autor: Miloš Grozdanović