Mart 2025.
Dve godine nakon izbijanja sukoba između pripadnika oružanih snaga Sudana (Sudan Armed Forces) i Snaga za brzo reagovanje (Rapid Support Forces), paravojne formacije inicijalno formirane za vreme vladavine nekadašnjeg predsednika Omara al-Bašira, Kartum se iz klasičnog poprišta sukoba transformisao u simbol kontinuiteta afričkih ratova zadojenih glađu za resursima, a ne ideologijama. Umesto jasnog artikulisanja političkih vizija, obe strane svoje težnje usmeravaju ka zaposedanju glavnih ekonomskih arterija ove države – rudnika zlata, transportnih koridora, i pristupa lukama na Crvenom moru. Sukob, koji je započet odmeravanjem snaga između dva centra moći, prerastao je u složen sistem paralelnih ekonomija i geopolitičkih nadmetanja, gde svaka strana nastoji da pretvori kontrolu nad resursima u poluge političkog opstanka.
U ovakvoj gonstelaciji snaga, zlato je postalo više od simbola bogatstva – ono predstavlja energetski izvor i najpotentniji katalizator rata. Naime, čak i u jeku ratnih dejstava, sudanska nacionalna kompanija za upravljanje resursima (Mineral Resources Company) ističe da je Sudan tokom 2024. godine proizveo rekordne 64.4 tone zlata, time generišući oko 1.6 milijardi dolara zarade; više od dve trećine rudnika zlata nalazi se izvan kontrole države. Najveći deo ilegalne trgovine zlatom kontrolišu Snage za brzo reagovanje, koje preko mreže posrednika, uglavnom putem tajnih kanala koji vode ka Ujedinjenim Arapskim Emiratima, trampe zlato za finansijsku i vojnu podršku. S druge strane, nacionalne oružane snage Sudana koriste kontrolu nad administrativnim strukturama i formalnim institucijama, koje su vratile pod svoje okrilje ovog meseca, kako bi osigurale i potvrdile legitimitet vlade i očuvali postojeće međunarodne kontakte. Potezima obeju strana, sudanski građanski rat postao je svojevrsan ekonomski sistem, u kojem obe strane imaju korist od njegovog prolongiranja.
Usled postojanja znatnih količina rudnih bogatstava u zemlji, sudanska kriza je, neminovno, postala čvorište regionalnih i globalnih interesa. Egipat aktivno podržava nacionalne oružane snage, percipirajući generala Abdel-Fataha al-Burhana kao garanta stabilnosti i potentnu protivtežu islamističkim frakcijama koje deluju u dosluhu sa Snagama za brzo reagovanje, dodatno destabilišući državu i region. S druge strane, Ujedinjeni Arapski Emirati, podržavajući drugu stranu, u Snagama za brzo reagovanje vide instrument za očuvanje pristupa rudnicima zlata i kontroli trgovine preko Crvenog mora. Rusija, kroz mrežu kompanija povezanih sa nekadašnjom privatnom vojnom kompanijom Wagner, a koja sada ostvaruje prisustvo na afričkom kontinentu kroz delovanje „Afričkog korpusa“, prisutna je na zapadu i na jugu Sudana, gde učestvuje u eksploataciji rudnih nalazišta i snabdeva RSF naoružanjem u zamenu za resurse. Iran, nastojeći da proširi svoj uticaj na obalu Crvenog mora, razvija odnose sa pojedinim frakcijama unutar nacionalnih oružanih snaga Sudana, nudeći bespilotne letelice i obaveštajnu podršku.
Najjednostavnije rečeno – Sudan se trenutno nalazi na raskrsnici interesa sila, koje u ovom trenutku intenzivno preoblikuju regionalni poredak. Iako međunarodna zajednica sudanski sukob percipira pretežno kroz prizmu humanitarne krize, indikativno je da stvarni procesi u zemlji ukazuju da je u ovom slučaju reč o restruktuiranju moći, pri čemu resursi, a težišno zlato, postaju glavna valuta za osiguravanje nadmoći.
Govoreći o potonjoj humanitarnoj krizi – dok elite i paravojne strukture trguju zlatom i naoružanjem, sudansko stanovništvo plaća cenu rata glađu, raseljavanjem – interno i van granica sopstvene države, te institucionalnim kolapsom. Više od deset miliona Sudanaca postali su raseljena lica, a glad je dostigla razmere koje podsećaju na najmračnije periode sudanske istorije. Urbane sredine, poput Kartuma i Omdurmana, svedene su na ruševine, dok se na periferiji formiraju novi, lokalni centri moći.
Ti lokalni akteri, bilo da je reč o plemenskim savezima ili paravojnim formacijama, postepeno preuzimaju kontrolu nad teritorijama koje su izvan dometa obe zaraćene strane. Na taj način, Sudanu preti neminovno skliznuće u fragmentisano stanje raspada države i strukturiranog nasilja, po ugledu na periode nakon građanskih ratova s kraja 20. veka. Ovakva situacija stvara rizik od trajne „somalizacije“ Sudana, krećući se ka produženog stanja bez centralizovane vlasti, u kojem se moć zasniva isključivo na kontroli resursa i spoljnoj pomoći.
Prelivanje sudanskog konflikta već je primetno u susednim zemljama. Naime, u Čadu i Centralnoafričkoj Republici (CAR), registrovano je povećano prisustvo sudanskih militanata, dok su granice sa ovim zemljama postale kanali za krijumčarenje naoružanja, nafte i minerala, a naročito zlata.
Pokušaji međunarodne medijacije, predvođeni težišno Afričkom unijom i Saudijskom Arabijom, za sada su ograničeni. Razlog ne pronalazimo isključivo u složenosti sudanskog konflikta, već i u nedostatku jedinstvenog interesa spoljnih aktera. Za većinu njih, Sudan je sredstvo, a ne cilj: prostor u kojem se oblikuju nove sfere uticaja u post-američkom dobu.
Ipak, potencijal za stabilizaciju države je prisutan, mada zahteva potpunu promenu pristupa. Umesto nadmetanja političkih rešenja, neophodno je izgraditi ekonomsku infrastrukturu, koja bi vratila trgovinu resursima u okvire države. Navedeno bi podrazumevalo uspostavljanje transparentnih mehanizama kontrole trgovine, ograničenje privatnih kanala trgovine i uključivanje lokalnih zajednica u procese upravljanja rudnim bogatstvima. Bez toga, svaki mirovni proces biće samo kratkoročna deeskalacija sukoba, koji se hrani zlatom.
Sudan današnjice nije izolovan slučaj, već jasan indikator šireg globalnog procesa, u kojem resursi zamenjuju institucije kao nosioce moći. Nekada je suverenitet počivao na monopolu države nad nasiljem. Danas se gradi na monopolu nad tržištem. Sudanska ekonomija zlata, u kojoj su sudanske milicije i paravojne formacije i rudari, i trgovci, i politički akteri, predstavlja laboratoriju za razumevanje budućih konflikata u Africi i šire.
„Od zlata do pepela“ nije samo metafora sudanske tragedije – već i opomena da u svetu koji klizi ka potpunoj fragmentaciji, resursi bez instituciji postaju katalizator raspada. Sudan pokazuje da, u odsustvu centra, moć prelazi u ruke onih koji kontrolišu materijalne tokove – a mir postaje luksuz koji se više ne finansira zlatom, beć se gubi i njegovom sjaju.
Autor: Tanja Kazić