Decembar 2025.
Zapadni Balkan ponovo ulazi u period duboke političke nestabilnosti, ali za razliku od ranijih decenija, sadašnji haos ne izgleda kao privremena turbulencija već kao trajno stanje. Region funkcioniše bez jasnog strateškog pravca, bez konsenzusa o budućem geopolitičkom sidru i bez kapaciteta da iznutra generiše održive političke i institucionalne promene. Umesto reformi i vizije, dominiraju krize koje se održavaju, zamrzavaju ili instrumentalizuju – zavisno od toga kome, kada i zašto odgovara. Balkan je prestao da bude prostor gde se rešavaju sukobi; postao je prostor gde se sukobi pažljivo „upravljaju“, ponekad čak i proizvode, kako bi se održale ravnoteže koje odgovaraju domaćim elitama i spoljnim akterima.
Evropska unija ostaje nominalni strateški cilj država regiona, ali je kredibilitet Brisela ozbiljno erodirao. Obećanje proširenja pretvorilo se u tehnički proces bez političke volje, što regionalni lideri odlično prepoznaju i koriste. U takvom ambijentu, evropske integracije više nisu alat za demokratizaciju, već instrument za unutrašnju legitimizaciju: vlasti se pozivaju na „evropski put“ dok istovremeno urušavaju nezavisne institucije, guše medijske slobode i koriste EU retoriku kao paravan za centralizaciju moći. Brisel odgovara ritualnim izjavama o „napretku i izazovima“, ali ne preduzima suštinske korake. Rezultat je vakuum u kojem EU ima formalni autoritet, ali gubi stvarni uticaj.
Sjedinjene Američke Države povremeno ulaze u regionalne procese, uglavnom kada žele da spreče eskalaciju – pitanje Kosova i Metohije, Bosna i Hercegovina, odnos Srbije prema sankcijama Rusiji. Međutim, američka diplomatija danas nema onu stabilnu strategiju koju je imala početkom 2000-ih. Vašington deluje reaktivno, kroz ad hoc misije koje rešavaju hitne probleme, ali ne nude dugoročnu arhitekturu političkog poretka. Istovremeno, američka očekivanja prema lokalnim liderima često se zasnivaju na ličnim vezama i percepciji pouzdanosti, što stvara dodatne asimetrije i otvara prostor za manipulacije. Lideri u regionu naučili su kako da balansiraju između zahteva Vašingtona i Brisela, obećavajući jedno, radeći drugo, i pri tom održavajući stabilnost samo u meri u kojoj ona služi njihovom opstanaku na vlasti.
Nasuprot tome, Rusija i Turska koriste strategije zasnovane na simboličkom kapitalu: istoriji, religiji, identitetskim narativima i političkoj retorici nezavisnosti od Zapada. Moskva, uprkos ograničenim resursima i međunarodnoj izolaciji, održava politički uticaj kroz diplomatsku retoriku, energetske veze i podršku akterima koji se pozicioniraju kao protivteža Zapadu. Turska, sa druge strane, koristi kombinaciju ekonomske ekspanzije, investicija i kulturnog prisustva kako bi ojačala svoju meku moć. Ove sile ne nude regionu stabilnost, niti jasnu političku viziju, ali nude alternativu – ili barem iluziju alternative – što je dovoljno da naruši monopol EU i SAD nad regionalnom agendom.
Političke krize unutar samih država dodatno komplikuju sliku. Bosna i Hercegovina je zarobljena u institucionalnoj arhitekturi koja je dizajnirana za mir, a ne za razvoj; „Kosovo“ i Srbija vode paralelne narative o normalizaciji, gde svaki pregovara samo za domaću publiku; Crna Gora se koleba između redefinicije identiteta i pokušaja institucionalnog resetovanja; Severna Makedonija posle Prespanskog sporazuma ostaje bez vidljivog napretka, što pojačava osećaj političke frustracije; Albanija balansira između snažne centralizacije vlasti i pokušaja da se pozicionira kao regionalni stabilizator. Ceo region funkcioniše kao set međusobno povezanih tenzija, gde se unutrašnje krize prelivaju u bilateralne sporove, a bilateralni sporovi u regionalne procese.
U paraleli sa unutrašnjim dinamikama, diplomatske igre spolja dodatno doprinose odsustvu kompasa. EU i SAD žele stabilan Balkan, ali često imaju različite prioritete i taktičke pristupe. Rusija i Turska ne žele destabilizaciju do tačke sukoba, ali imaju interes da onemoguće zapadnu konsolidaciju regiona. Kina posmatra Balkan kao logističku i investicionu tačku u širem okviru „Inicijative Pojas i put“, ali bez ambicije da rešava političke probleme. Ova geopolitička višeslojnost stvara paradoks: Balkan nikada nije bio izložen većem broju međunarodnih aktera, a nikada nije imao manje strateške jasnoće.
Istovremeno, društva regiona ostaju zarobljena između nerealnih očekivanja i dubokog razočaranja. Obični građani sve manje veruju u političke institucije, ali istovremeno sve više zavise od njih – od socijalnih davanja, partijskih zapošljavanja i državne infrastrukture koja je neravnomerno raspoređena u skladu sa političkom lojalnošću. Migracije mladih dodatno slabe društveni potencijal za promene, jer oni koji bi mogli biti nosioci reformi često odlaze, dok oni koji ostaju gube poverenje da se promene mogu sprovesti iznutra. Takvo stanje omogućava političkim elitama da vladaju regionom koji je premoren, depolitizovan i fragmentisan.
Kumulativno, Balkan bez kompasа je region koji funkcioniše u permanentnoj tranziciji bez cilja. Integracije su obećanje bez ishoda, reforme su proces bez rezultata, a konflikti su stalni pratilac političke realnosti. Međunarodni akteri održavaju privid napretka, dok lokalne elite održavaju privid stabilnosti – i jedni i drugi znaju da su ti prividi tanki, ali istovremeno korisni. Ono što nedostaje nije samo strateški pravac, već konsenzus o tome kakav Balkan zapravo želi da bude: region integrisan u evropsku političku arhitekturu, zona autonomnog razvoja ili geopolitički tampon između velikih sila. Dok se taj odgovor ne pronađe, Balkan će ostati prostor diplomatskih igara, zamrznutih računica i krhkih ravnoteža – region koji ne tone, ali ni ne napreduje; region koji opstaje, ali bez kompasa koji bi ga vodio napred.
Autor: Krasimir Tančev