Decembar 2025.
Saudijska Arabija i Pakistan sklopili su sporazum o međusobnoj odbrani kojim se napad na jednu stranu smatra napadom na drugu. Iako detalji sporazuma nisu javno objavljeni, jasno je da on obuhvata sva vojna i odbrambena sredstva koja se smatraju neophodnim. Time se, makar u teoriji, nad Saudijskom Arabijom širi pakistanski nuklearni kišobran. Ovaj potez predstavlja značajan geopolitički zaokret i signal dubokog gubitka poverenja Rijada u bezbednosne garancije Sjedinjenih Država.
Decenijama je Saudijska Arabija bila jedan od ključnih američkih saveznika van NATO. Međutim, američka odluka da ne obuzda izraelske vojne akcije, naročito nakon napada na Katar, dovela je do rasta nesigurnosti među zalivskim monarhijama. Saudijska Arabija je u tom kontekstu odlučila da potraži stratešku autonomiju. Sporazum sa Pakistanom nije zasnovan na zajedničkim vrednostima ili političkim izjavama, već na hladnoj i čistoj računici moći, što je često temelj dugotrajnih saveza.
Ova promena u američkom ponašanju nije ostala neprimećena ni van Bliskog istoka. Saveznici širom sveta sve češće postavljaju isto pitanje: da li su američke bezbednosne garancije i dalje obavezujuće ili su postale uslovne, zavisne od unutrašnjuh političkih kalkulacija u Vašingtonu. Za države poput Saudijske Arabije, koje svoju stabilnost i sigurnost ne mogu zasnivati na neizvesnosti, ova dilema postaje egzistencijalna. Upravo u tom prostoru sumnje nastaju novi, nekonvencionalni savezi.
Iako ovaj sporazum deluje kao iznenadan potez, on zapravo predstavlja formalizaciju višedecenijske saradnje. Kada je Pakistan 1998. godine bio suočen sa ekonomskim kolapsom nakon nuklearnih testova i američkih sankcija, Saudijska Arabija mu je pružila finansijsku i energetsku pomoć koja je praktično predstavljala prikriveni aparat za disanje. Ta pomoć postavila je temelje dubokog međusobnog poverenja koje danas dobija vojni i strateški oblik.
Važno je razumeti da taj odnos nije bio jednostran. Pakistan je decenijama pružao vojnu ekspertizu, obuku i kadrovsku podršku saudijskim bezbednosnim strukturama. Pakistanski oficiri i instruktori bili su duboko integrisani u saudijski odbrambeni sistem, često daleko od očiju javnosti. Ta tiha vojna simbioza stvorila je nivo poverenja koji se ne može izgraditi preko noći i koji danas omogućava da formalni sporazum funkcioniše i bez detaljno propisanih klauzula.
Rat u Gazi dodatno je ubrzao ovaj proces. Zalivske države su godinama računale na američku zaštitu, ali su posmatrale kako SAD ostaju pasivne dok Izrael izvodi napade širom regiona, pa i u Dohi. To je promenilo način na koji Saudijska Arabija doživljava američke garancije bezbednosti i shvata da one više nemaju istu težinu. Sporazum sa Pakistanom zato predstavlja odgovor na tu novu realnost.
Za Pakistan, ovaj savez nije pitanje vojne zaštite, već opstanka u dugom sukobu. Iako poseduje nuklearno oružje i snažnu vojsku, Pakistan je godinama bio ranjiv zbog energetske zavisnosti i finansijske nestabilnosti. Saudijska nafta i kapital drastično umanjuju ova ograničenja, omogućavajući Pakistanu da vodi dugotrajniji i intenzivniji sukob, posebno u odnosu na najvećeg rivala – Indiju.
Iz perspektive Nju Delhija, ovaj razvoj događaja unosi novi stepen neizvesnosti u regionalnu ravnotežu. Indijska strategija dugo je počivala na pretpostavci da Pakistan nema ekonomsku snagu za dugotrajni konflikt. Saudijska podrška tu pretpostavku dovodi u pitanje. Iako ovaj pakt sam po sebi ne menja odnos snaga preko noći, on menja računicu, a u geopolitici, promena računice je često važnija od same sile.
Saudijska Arabija, sa druge strane, dobija saveznika sa nuklearnim kapacitetima koji može delovati nezavisno od Vašingtona. Nakon što su propali pokušaji da se sa SAD sklopi formalni odbrambeni sporazum, uslovljen normalizacijom odnosa sa Izraelom, Rijad je izabrao alternativni put. Savez sa Pakistanom šalje jasnu poruku da kraljevina ima sposobnost da samostalno oblikuje svoju bezbednosnu politiku.
Širi značaj ovog sporazuma ogleda se i u reakcijama drugih regionalnih aktera. Države zaliva, ali i Turska, Egipat i neke azijske sile pažljivo posmatraju kako se oblkuje novi model bezbednosne saradnje. U tom smislu, saudijski-pakistanski pakt može postati presedan, a ne izuzetak, u svetu koji se sve brže kreće ka multipolarnosti.
Ipak ovaj sporazum ne znači potpuni raskid sa Sjedinjenim Državama. Saudijska Arabija i dalje ostaje oslonjena na američku vojnu moć, ali sada vodi politiku osiguranja – ne napuštanja, već diverzifikacije savezništva. Sporazum sa Pakistanom tako postaje simbol novog poretka na Bliskom istoku, u kojem se sigurnost više ne zasniva na obećanjima, već na realnoj ravnoteži snaga.
Autor: Đorđe Milošević, studentski rad