Novembar 2025.
Balkansko poluostrvo, mesto gde istorijske granice postaju savremeni koridori uticaja, a stari savezi dobijaju nove oblike, predstavlja jedan od najsloženijih geopolitičkih prostora i kao takvo oslikava središte istorijskog nadmetanja velikih sila, gde se ukrštaju interesi Istoka i Zapada, kopnenih i pomorskih civilizacija, evropskog i azijskog političkog nasleđa. Takvo ambivalentno okruženje je istovremeno centar i periferija, granica Evrope i most ka Evroaziji. Zbog te dvostruke pripadnosti, Balkan je ključni prostor za ispoljavanje strategija velikih sila koje u njemu traže potvrdu svog uticaja. Rusija i Turska ga vide kao političko ogledalo sopstvenog strateškog identiteta, kao mesto gde se simbolički susreću njihove istorijske uloge i savremene ambicije. Upravo u tom složenom prepletu istorije, kulture i strategije leži suština rivalstva i saradnje ove dve zemlje u savremenom dobu.
Početkom 19. veka, kada se Ruska imperija širila prema jugu, a Osmansko carstvo postepeno gubilo kontrolu nad svojim evropskim teritorijama, Balkan je postao područje njihovog istorijskog rivalstva. Rusija je u ime panslovenstva i zaštite pravoslavnih naroda podržavala oslobodilačke pokrete na prostoru Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke, dok je Osmansko carstvo, pak, nastojalo da očuva ostatke imperijalne moći i spreči raspad svog uticaja. Ključni događaji, poput Rusko-turskih ratova, Sanstefanskog mira i njegove revizije na Berlinskom kongresu, utvrdili su dugoročne koordinate njihovih geopolitičkih strategija.
Ovo istorijsko nadmetanje može se suštinski shvatiti kroz geopolitički okvir Halforda Makindera i Nikolasa Spajkmena. Koncept Hartlenda, koji je formulisao Makinder 1904. godine, označava unutrašnje kopneno jezgro Evroazije sa Rusijom kao centralnim delom, što predstavlja jednu od ključnih teorija ruske strategije. Nasuprot tome, teorija Rimlenda koju je razvio Spajkmen doprinosi shvatanju položaja Balkana. Rimlend predstavlja obodnu zonu Evroazije koja uključuje Evropu, Bliski istok i istočnu Aziju. Spajkmenova teorija je posebno relevantna za analizu današnjih ruskih i turskih interesa na Balkanu, jer objašnjava zašto je ovaj region, kao kontaktna zona između kulturoloških, verskih i geopolitičkih sfera uticaja, postao tačka pojačanog delovanja obe strane. Turska, kao morska sila integrisana u NATO pakt, ima ambiciju da proširi svoj uticaj preko južnog krila Rimlenda, dok Rusija nastoji da zadrži svoje pozicije na Balkanu zbog pristupa Sredozemlju i Evropi. Ruski uticaj na Balkanu, dakle, nije samo pitanje aktuelne politike ili ekonomskih odnosa, već deo šire strategije očuvanja i širenja uticaja sa središta Evroazije ka njenim obodima, odnosno ka Rimlendu. Upravo u tom prostoru dolazi do sudara ruske strategije (Hartlend) i zapadne strategije (Rimlend), što objašnjava stalno prisustvo konfliktnih interesa, uključujući i konfliktne odnose Rusije i Turske. Pravilno shvatanje spoljnopolitičke strategije Republike Turske podrazumeva istinsko razumevanje njene srži iz koje je i proistekla, a to je neoosmanizam kao sadašnja politička doktrina koja poziva Tursku, naslednicu Osmanskog carstva, na reafirmaciju kako političkog, tako i duhovnog nasleđa Otomanske imperije. Zbog primećene nostalgije koja proističe iz osećaja žala za imperijalističkim „Bolesnikom sa Bosfora“, postoji prisustvo neoosmanizma, vešto uvijenog u ustavnu ideologiju kemalizma i sekularizma. Spoljnopolitička doktrina Ahmeta Davutoglua – strategijska dubina, ističe Balkan kao geopolitički prioritet Turske, zbog korena tursko-evropskog identiteta. Takođe su utemeljena tri koncentrična kruga Balkana, kao i koridor povezivanja BiH, Raško-polimske oblasti, KiM, Albanije i Severne Makedonije sa Istočnom Trakijom. Po ovoj doktrini, presecanje ove linije bi dovelo Bosnu pod uticaj Hrvatske, a Raško-polimsku oblast i KiM pod srpski uticaj. Sa druge strane deluje ruska strategija energetskih i bezbednosnih tokova, kroz projekte kao što su „Turski tok“, „Balkanski tok“ i energetska infrastruktura koja Rusiji omogućavaju uticaj na stabilnost Evrope, ali i prisustvo na Balkanskom poluostrvu, koje dalje predstavlja kapiju ruskog ulaska u Centralnu Evropu kao i izlaz na toplo more. Pored toga, Moskva se oslanja na strategiju kulturne i verske bliskosti sa pojedinim državama Balkana. Saradnja Rusije i Turske karakteriše se kombinacijom strateškog rivalstva i pragmatičnog partnerstva i ogleda se pre svega u vojnoj, energetskoj, nuklearnoj i političkoj kooperaciji. Važno je istaći da se politička saradnja ove dve zemlje ne zasniva na ideološkoj bliskosti, jer su kulturno, religijski i politički veoma različite i samim tim njihovi sistemi vrednosti i međunarodne orijentacije se često razilaze. Ipak, geografska blizina, Crno more i strateška međuzavisnost ih prisiljavaju na razvijanje političkog dijaloga i koordinaciju. Primer Moskve i Ankare može poslužiti kao putokaz i državama Balkana. Rivalstvo se ne mora posmatrati kao prepreka saradnji, već kao izazov koji, ako se pravilno kanališe, može stvoriti uslove za konstruktivan dijalog i zajedničke inicijative. Rusko-turski odnosi ne predstavljaju samo bilateralni fenomen, već i ilustraciju šire lekcije u međunarodnim odnosima da je saradnja moguća i u uslovima razlika i konflikta.
Uporedna analiza strategija Rusije i Turske ukazuje na postojanje duboko ukorenjenih konfliktnih interesa, koji u region unose dinamiku između težnje ka suverenoj samodovoljnosti i realnosti geopolitičke zavisnosti. U takvom ambijentu, suverenitet ne predstavlja samo državno pravnu kategoriju, već i sposobnost samostalnog donošenja odluka. Otvara se pitanje – da li pojedine države Balkana imaju kapacitet i da li će skupiti snagu da oblikuju svoju sudbinu, ili će ostati teren stranih nadmetanja u uspostavljanju uticaja? Odgovor na to pitanje podrazumeva dublje razumevanje sopstvenog pozicioniranja na međunarodnom polju i izgradnji stabilne unutrašnje politike iz koje proističe uspešna spoljna politika. Balkan ne mora večno biti „šahovska tabla“, može postati i aktivni učesnik, ali samo ukoliko se politika shvati ne kao sudbina, već kao dinamičan proces u kojem se politička volja kontinuirano artikuliše. To je možda i suština savremene političke borbe, da se iz prostora nad kojim se utiče pređe u subjekat koji utiče, makar na sopstvenu budućnost.
Autor: Nikolina Krsmanović, studentski rad