Oktobar 2025.
Haiti, prva crnačka republika na svetu i istorijski simbol antikolonijalne borbe, danas predstavlja najoštriji primer urušene državnosti u modernom međunarodnom poretku. Formalno suveren, ali suštinski vezan za cikluse političkog nasilja, institucionalne nemoći i hronične humanitarne zavisnosti, Haiti je ušao u drugu deceniju 21. veka kao prostor u kojem se državnost održava više deklarativno nego stvarno. Atentat na predsednika Žovenela Moiza u julu 2021. godine samo je ubrzao proces raspada: institucije su kolabirale, oružane grupe uspostavile teritorijalne režime, a privremena vlada – od Arijela Anrija do njegovih naslednika – pretvorila se u mehanizam za balansiranje interesa, a ne instrument suverenog upravljanja.
Uvođenje Multinacionalne misije za bezbednosnu podršku (MSS) pod okriljem UN u oktobru 2023. godine probudilo je očekivanja o mogućem preokretu. Ali u jesen 2025. godine, pitanje je da li je ova intervencija zaista stabilizovala Haiti ili je samo produžila njegovu duboku zavisnost od spoljne infrastrukture moći. Sam karakter misije ukazuje na ambivalenciju: formalno pod UN mandatom, ali finansijski i logistički oslonjena na SAD, Kanadu i Francusku, MSS funkcioniše kao hibridni oblik upravljanja – ni klasična mirovna operacija, ni direktna intervencija, već instrument kroz koji međunarodna zajednica upravlja krizom bez jasne namere da je okonča. Iz tog razloga, UN je 1. oktobra 2025. godine odobrila uvođenje takozvanih „Jedinica za borbu protiv bandi“ (engl. Gang Suppression Forces), usled činjenice da, trenutno, bande kontrolišu oko 85% prestonice Port-o-Prens.
Kontrola nekoliko centralnih gradskih zona Port-o-Prensa deluje kao taktički uspeh, ali ne menja stratešku realnost. Bande ostaju paralelni, ako ne i dominantan politički sistem, kontrolišu distribuciju hrane, goriva, kretanje stanovništva i ključne urbane prolaze. Njihova uloga prevazilazi kriminalnu sferu – oni funkcionišu kao akteri političke ekonomije. Analitičari sve češće govore o „ekonomiji nestabilnosti“, konfiguraciji u kojoj se kriza produkuje zato što donosi materijalnu i političku korist čitavom nizu aktera, od lokalnih vođa do delova međunarodnog aparata.
U tom širem kontekstu, Haiti je i projekcija globalnih nesuglasica o prirodi intervencionizma. Za SAD, MSS je sredstvo za obuzdavanje migrantskih tokova i upravljanje bezbednosnim rizicima u karipskom prostoru. Za Kanadu i Francusku, misija nosi moralni i istorijski teret odgovornosti, ali bez jasnog strateškog okvira. Za Keniju i druge države globalnog juga, učešće predstavlja simbolički kapital i dokaz sposobnosti preuzimanja međunarodnih bezbednosnih zadataka. Međutim, ovaj model „outsorsovanog intervencionizma“ iznova potvrđuje obrazac: međunarodni akteri stabilizuju simptome, ali ne ulaze u dubinske uzroke urušavanja državnosti.
Kada se pogleda ka budućnosti, najveći izazov nije bezbednost sama po sebi, već mogućnost političke obnove. Plan da se do kraja 2025. organizuju izbori suočava se sa tri strukturalne prepreke. Ne postoji funkcionalna izborna infrastruktura. Političke partije ostaju personalizovani klanovi, a ne ideološki organizovani akteri. I, možda najdublje, društvo je izgubilo poverenje u politički proces – demokratija se ne doživljava kao kanal promene, već kao formalnost bez sadržaja.
U takvom vakuumu, jačaju neformalni centri moći: delovi nevladinog sektora, privatne bezbednosne kompanije i verske zajednice preuzimaju funkcije koje bi u stabilnoj državi bili domen javnih institucija. Ovo dodatno komplikuje put ka stabilizaciji – Haiti više nije samo prostor slabe države, već prostor višestrukih paralelnih poredaka.
Prognoza razvoja situacije na Haitiju u periodu do 2030. godine sugeriše tri moguća pravca. Prvi je nastavak „kontrolisanog haosa“, gde međunarodne misije omogućavaju minimalnu stabilnost, ali ne diraju u političku strukturu moći koju drže oružane grupe i lokalne elite. Drugi je scenario fragmentisane tranzicije, u kojem se kroz selektivne dogovore sa pojedinim bandama i lokalnim akterima uspostavlja parcijalna vlast, ali bez jedinstvenog državnog centra. Treći, najambiciozniji i trenutno najmanje verovatan, jeste dubinska institucionalna rekonstrukcija – proces koji zahteva međunarodnu pomoć, ali ne kroz tutorstvo, već kroz partnerstvo i otvaranje prostora za inkluzivne političke pregovore.
Suštinsko pitanje ostaje odnos između suvereniteta i međunarodnog upravljanja krizom. UN i zapadni akteri nastoje da rekonstituišu Haiti spolja, ali time reprodukuju model u kojem se država ne obnavlja, već zamrzava u poluzavisnom režimu. Pouke poslednjih decenija su jasne: stabilnost se ne može uvesti izvana, niti se državnost može izgraditi kroz tehničke misije. Ona mora nastati iz političkog kompromisa unutar samog društva – uključujući i aktere koji su do sada bili demonizovani, ali objektivno drže realnu moć.
Aktuelno angažovanje snaga UN u formi MSS je ublažilo najteže oblike nasilja, ali nije dotakla sistemske uzroke raspada države. Haiti će morati da pređe sa modela kontrolisanog haosa na koncept institucionalne suverenosti – a to znači redefinisanje uloge međunarodnih aktera, od nadzornih sila ka stvarnim partnerima. Tek tada bi Haiti mogao da izađe iz ciklusa zavisnosti i započne proces koji bi zaista zaslužio naziv državne obnove.
Autor: Tanja Kazić