Oktobar 2025.
Diplomatija koja okružuje i nastoji da zaokruži i na koncu – okonla izraelsko-palestinski sukob ulazi u najkompleksniju fazu u poslednjih dvadeset godina. Nakon eskalacije iz 2023. godine i talasa nasilja koji je zahvatio Gazu, Zapadnu obalu i sever Izraela, 2025. godina donela je privid stabilizacije, ali ne i rešenje. Rat je ostavio duboke poremećaje u regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi, dok je međunarodna zajednica ponovo pokazala ograničen kapacitet da vojni ishod pretvori u održiv politički proces.
Izraelska vlada, oslonjena na desno-konzervativnu koaliciju, insistira na principu „bezbednosti pre suvereniteta“. Palestinsko rukovodstvo, oslabljeno unutrašnjim podelama i padom legitimiteta, ostaje diplomatski izolovano, uz jedan izrazit skok u formi kaskade priznanja palestinske države. Pejzaž koji se oblikovao posle krize nema više karakteristike klasičnog mirovnog procesa. On je fragmentisan, višepolaran i isprepletan konkurencijom velikih sila.
Tokom 2025. godine, postalo je jasno da model pregovora pod okriljem jednog glavnog posrednika – u praksi Sjedinjenih Američkih Država – više nema efekta. Nove realnosti, na terenu i u globalnoj politici, otvorile su prostor za mnoštvo aktera: Katar, Egipat, Tursku, Kinu. Iako je Vašington formalno i dalje najvažniji posrednik, njegov uticaj je ograničen unutrašnjim političkim podelama i zamorom javnosti od bliskoistočnih konflikata. Evropska unija, uprkos snažnim ekonomskim instrumentima, ostaje politički neusaglašena, što drugim akterima omogućava da se pozicioniraju kao alternativni moderatori. Peking sve češće promoviše „alternativni model posredovanja“, oslonjen na ekonomske poluge i strogo poštovanje suvereniteta, uz ambiciju da pokaže kako može ponuditi pragmatičan, a ne ideološki oblik stabilizacije.
Slom tradicionalnog mirovnog okvira otvorio je prostor za ono što se opisuje kao „diplomatija pod niskim naponom“ – pregovori kroz humanitarne kanale, energetske projekte i lokalne bezbednosne dogovore, a ne kroz velike političke deklaracije. Regionalni kontekst u velikoj meri određuje ritam ovih inicijativa. Saudijska Arabija, koja je u poslednjih meseci načinila korake ka normalizaciji odnosa sa izraelskim zvaničnicima kroz „energetski dijalog“, sve intenzivnije koristi posredničku ulogu kako bi povećala svoj regionalni uticaj bez direktne konfrontacije sa Iranom. Teheran nastavlja politiku „ograničene eskalacije“, podržavajući Hezbollah i pojedine palestinske frakcije, ali izbegavajući otvoreni sukob koji bi ugrozio sopstvenu ekonomsku stabilnost.
Istovremeno, Egipat i Jordan nastoje da zadrže status uporišta stabilnosti, ali su pod jačim pritiskom domaće javnosti koja očekuje oštriji stav prema izraelskim operacijama u Gazi. Taj pritisak preliva se u diplomatske forume, gde arapske države sve češće uslovljavaju saradnju sa Zapadom političkim ustupcima u korist Palestinaca.
Izrael je 2025. godine nastavio da primenjuje strategiju dvostruke kontrole – vojnu dominaciju na terenu i diplomatsko minimizovanje rizika. Iako su granice formalno nepromenjene, prostor pod palestinskom upravom je faktički fragmentisan kroz različite bezbednosne aranžmane. Paralelno s tim, Izrael širi međunarodnu ekonomsku saradnju kao instrument diplomatske legitimacije. Partnerstva sa Grčkom, Kiprom, Indijom i ubrzana saradnja sa državama Afrike imaju funkciju potvrde da Izrael ostaje globalno povezan, a ne izolovan akter.
Ovakav pristup nosi cenu. Odsustvo političkog procesa produbljuje frustraciju na palestinskim teritorijama, gde ekonomski kolaps i beznađe podstiču novi talas militantnosti. Stvara se kružni mehanizam: bezbednost služi kao opravdanje za izostanak pregovora, a izostanak pregovora generiše nove bezbednosne rizike.
Međunarodna zajednica i 2025. godine ostaje zarobljena u paradoksu: iako rutinski osuđuje nasilje, retko uspeva da artikuliše konkretne korake ka trajnom rešenju. Rezolucije UN ostaju bez izvršne težine, dok sistem sankcija i političkog uslovljavanja gubi kredibilitet u situaciji globalne polarizacije.
U diplomatiji se afirmiše koncept mikro-diplomatije – koordinacija pojedinačnih inicijativa kao što su humanitarni koridori, snabdevanje energentima ili razmene zatvorenika, koji se tretiraju kao „gradivni elementi“ budućeg mirovnog procesa. Iako ovaj pristup ne rešava ključna pitanja statusa, omogućava kontrolisanu deeskalaciju i održavanje komunikacijskih kanala.
Sukob Izraela i Palestine ostaje jedno od najupornijih žarišta savremene globalne politike i jasan pokazatelj ograničenja međunarodne diplomatije u eri fragmentisane moći. Ono što se tokom 2025. godine nazire nije novi mirovni proces, već postepeni preokret od politike rešavanja ka politici upravljanja krizom. Ako se diplomatski napori ne usklade sa realnim okolnostima na terenu – ekonomskim, demografskim i bezbednosnim – svet će nastaviti da svedoči obnovi istog obrasca: nasilje, prekid vatre, parcijalna normalizacija, nova eskalacija. U trenutku dubokog preoblikovanja međunarodnog poretka, pitanje Izraela i Palestine ostaje podsetnik da je mir, čak i u XXI veku, pre svega politička odluka, a ne tehnički zadatak.
Autor: dr Violeta Rašković Talović