Avgust 2025.
Posle više od sedam decenija od nastanka izraelske države i više od tri decenije od Sporazuma iz Osla, američka spoljna politika prema Palestini ne ulazi u fazu priznavanja nezavisne palestinske države, već, naprotiv, potvrđuje staru liniju – administracija SAD ne podržava osnivanje suverene palestinske države, a trenutni diplomatski kurs pokazuje oprez i distancu umesto otvorenog pomaka ka formalnom priznanju.
Naime, čak je i američki ambasador u Izraelu Majk Hakabi (Mike Huckabee) izjavio da ne veruje da je nezavisna Palestina više cilj američke politike. Stejt Department nije jasno prihvatio alternativni kurs, dok pojedini američki članovi Kongresa, pretežno iz Demokratske stranke, predlažu rezolucije za priznanje palestinske države, ali te inicijative nemaju podršku u republikanskom establišmentu. Dakle, najave koje bi mogle da sugerišu institucionalno priznanje Palestinske države ostaju uglavnom u sferi inicijativa, a ne aktuelne politike administracije.
S tim u vezi, problem nije samo u često ponovljenim diplomatskim signalima, već u redefinisanju realnih ciljeva američke politike na Bliskom istoku: Vašington deluje tako da čuva strateški uticaj nad Izraelom, istovremeno naglašavajući bezbednosnu dimenziju sukoba, a ne suverenitet palestinske države. To otvara niz pitanja o dugoročnim pravcima američkog angažmana – da li SAD žele da promene status quo ili samo održavaju svoju ulogu glavnoga igrača u kriznim procesima, bez preuzimanja većih međunarodnih rizika.
Na unutrašnjem američkom planu, situacija je jasno polarizovana. Demokrate, naročito progresivni krugovi, insistiraju na većoj moralnoj i pravnoj konzistenciji u odnošenju prema Palestini, dok republikanski lideri, podjednako kao i jevrejske lobističke grupe, upozoravaju da bi priznanje Palestinske države ugrozilo bezbednost Izraela i podstaklo militantne grupe. Zbog toga administracija održava oprez, procenjujući da bi masovno priznanje države moglo da destabilizuje ranjiv regionalni balans. S tim u vezi, Vašington preferira diplomatske i političke mehanizme kojima može da upravlja bez potpunog preslagivanja međunarodne arhitekture Bliskog istoka.
Izraelska reakcija ostaje oštra: zvaničnici tvrde da bilo kakvo američko priznanje palestinske države predstavlja rizik, dok izraelska diplomatija intenzivno radi na lobiranju u Vašingtonu i pred drugim partnerima. Bezbednosni krugovi u Izraelu upozoravaju da bi takav korak mogao da izazove porast napetosti na Zapadnoj obali i u Gazi, što bi destabilizovalo region. Istovremeno, arapske zemlje prate razvoj sa oprezom: neke vlade vide mogućnost da se novi diplomatski pomak iskoristi za jačanje njihove pozicije, dok druge strahuju od destabilizacije.
Geopolitički posmatrano, američka politika prema Palestini ne menja se u pravcu institucionalnog priznavanja, već zadržava elemente realpolitike – Vašington ne želi da izgubi stratešku fleksibilnost ni moralni kapital, ali nije spreman da jednostrano obavezuje sebe priznanjem koje bi moglo da utiče na odnos sa Izraelom i drugim regionalnim akterima. Drugim rečima, SAD balansiraju između međunarodnih pritisaka i sopstvene bezbednosne logike, pokušavajući da izbegnu eskalaciju koja bi ugrozila njihove interese.
Dodatni sloj kompleksnosti dolazi od međunarodnih promena: neke evropske zemlje, kao što je Francuska, nagoveštavaju priznanje Palestine u toku narednog meseca, ali Vašington nije krenuo tim putem. U isto vreme, američka administracija namerno ograničava diplomatsku mobilnost palestinskih lidera – odbijanjem izdavanja viza palestinskim zvaničnicima pred održavanje sednice UN, čime SAD šalju poruku ograničene podrške rukovodstvu Palestinske uprave. S tim u vezi, kritičari upozoravaju da američka politika više deluje kao pokušaj kontrole procesa nego kao iskreni korak ka suverenitetu.
Zaključno, američka politika prema Palestini danas ne ide u smeru formalnog priznavanja nezavisne palestinske države, već ostaje ukorenjena u tradiciji strateške kontrole i diplomatske opreznosti – Vašington održava svoju ključnu poziciju, ali ne preuzima rizike koji bi mogli da dovedu do radikalne promene statusa kvo. Drugim rečima, SAD i dalje vode igru na Bliskom istoku, ali ne preko institucionalnog preoblikovanja palestinskog suvereniteta, već kroz mehanizme političkog pritiska, bezbednosne saradnje i diplomatskih usklađivanja koja ne krše temelje postojećeg poretka.
Autor: Miljan Petrović