Januar 2026.
Povlačenje Sjedinjenih Američkih Države (SAD) iz Svetske zdravstvene organizacije (engl. World Health Organization), formalno okončano 22. januara 2026. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih institucionalnih intervencija u globalni sistem javnog zdravlja u poslednjih nekoliko decenija. Odluka Vašingtona obrazložena je izjavama da Svetska zdravstvena organizacija (SZO) nije adekvatno odgovorila na prethodne pandemijske izazove, a u prvom redu na pandemiju koronavirusa, i da je njen rad kompromitovan političkim uticajima pojedinih država članica. Ipak, gledajući ovaj proces politikološkim očima, možemo razumeti samo kao svojevrsni diplomatski ili ideološki čin, kao poruku koju ovim putem Vašington upućuje ne samo zdravstvenom sistemu, već čitavom svetu. Reč je o zahvatu na centralnom regulatornom organu globalnog zdravstvenog sistema, čije posledice imaju karakter sistemskog efekta, sličnog uklanjanju ključnog aktivnog sastojka iz složenog terapijskog protokola.
Sjedinjene Države su decenijama predstavljale najvećeg finansijera i jednog od najuticajnijih aktera unutar SZO. Doprinosi SAD, u tom kontekstu, nisu bili samo kvantitativni, već i kvalitativni, jer su oblikovali prioritete, standarde i operativne procedure u oblasti nadzora zaraznih bolesti, razvoja vakcina i koordinacije odgovora na zdravstvene krize. Uklanjanjem tog aktera iz sistema, globalna zdravstvena arhitektura ostaje bez ključnog stabilizatora. Drugim rečima, organizam međunarodnog javnog zdravlja ostaje sa značajno oslabljenim imunitetom u trenutku kada je izložen stalnim spoljnim patogenima u vidu novih zoonoza, klimatskih promena i rastuće mobilnosti stanovništva.
Odluka SAD ima i snažnu simboličku dimenziju. Ona šalje signal da se multilateralne institucije više ne posmatraju kao nezamenjivi mehanizmi kolektivne bezbednosti, već kao strukture čija se legitimnost može dovoditi u pitanje u skladu sa unutrašnjim političkim potrebama. U tom smislu, povlačenje SAD deluje kao ubrizgavanje virusa nestabilnosti u već oslabljeni sistem globalnog upravljanja. Taj virus ne deluje trenutno, ali se polako replicira kroz druge sfere međunarodne saradnje, podstičući skepticizam prema zajedničkim pravilima i koordinaciji.
Reakcija SZO bila je očekivano uzdržana i institucionalno korektna. Organizacija je izrazila žaljenje zbog odluke i naglasila da globalna zdravstvena bezbednost zavisi od saradnje svih država, bez obzira na političke razlike. Međutim, iza te diplomatske formulacije krije se realan operativni problem. Budžetski gubitak nastao izlaskom SAD ne može se lako nadoknaditi, niti finansijski, niti u pogledu tehničke ekspertize. To otvara niz pitanja o sposobnosti SZO da zadrži isti nivo pripravnosti, posebno u oblastima koje zahtevaju skupe i dugotrajne intervencije, poput globalnog nadzora nad antimikrobnom rezistencijom ili brzog razvoja vakcinalnih platformi.
Posebno je indikativno ponašanje pojedinih američkih saveznih država, poput Kalifornije, koje su odlučile da nastave saradnju sa međunarodnim zdravstvenim mrežama mimo federalnog okvira, pri čemu se očekuje da će Kalifornija, za sada jedina koja je zvanično pristupila SZO od povlačenja SAD, „otvoriti vrata“ i drugim zainteresovanim državama da se postave na isti način. Taj potez ukazuje na fragmentaciju unutar samih SAD, ali i na širu tendenciju decentralizacije zdravstvenog upravljanja i potencijalnog kreiranja alternativnih metoda udruživanja na planu zdravstva. Iz ugla farmacije, to liči na situaciju u kojoj se terapijski režim raspada na niz parcijalnih protokola, bez centralne kontrole interakcija i neželjenih efekata. Kratkoročno, takav pristup može obezbediti kontinuitet određenih funkcija, ali dugoročno povećava rizik od neusklađenosti i smanjene efikasnosti.
Pritisak na reformu SZO će se, gotovo izvesno, pojačati. Mnoge države članice već godinama ukazuju na potrebu za većom transparentnošću, depolitizacijom procesa odlučivanja i jačanjem izvršnih kapaciteta organizacije. Izlazak SAD deluje kao katalizator tih zahteva, ali istovremeno smanjuje šanse da se reforme sprovedu brzo i sistemski. Drugim rečima, terapija je prepoznata kao neophodna, ali je jedan od glavnih nosilaca terapije „napustio ordinaciju“. To otvara niz pitanja o tome ko će preuzeti ulogu lidera reformskog procesa i sa kojim resursima.
Srednjoročno gledano, realan je scenario fragmentacije globalnih zdravstvenih inicijativa. Paralelni savezi, bilateralni sporazumi i regionalne mreže mogu delimično nadomestiti ulogu SZO, ali će teško postići isti stepen koordinacije. Globalni odgovor na pandemije zahteva brzinu, razmenu podataka i poverenje, a ti elementi se ne mogu lako sintetisati u razuđenom sistemu. Iz perspektive medicinskih nauka, to predstavlja gubitak sinergijskog efekta, pri čemu zbir pojedinačnih napora ostaje manji od potencijala koordinisanog delovanja.
Politički posmatrano, povlačenje SAD iz SZO uklapa se u širi obrazac redefinisanja američkog odnosa prema multilateralizmu. Međutim, u oblasti javnog zdravlja, posledice takvog pristupa su posebno osetljive. Zarazne bolesti ne poštuju granice, a virus nestabilnosti koji se širi kroz institucionalne pukotine može imati dugoročne efekte na globalnu bezbednost. Društveni imunitet, izgrađen decenijama kroz zajedničke protokole i standarde, sada pokazuje znake slabljenja.
Na kraju, ovo nije samo pitanje odnosa SAD i SZO, već test otpornosti celokupnog sistema globalnog zdravlja. Politički DNK tog sistema nastao je u posleratnom periodu, na pretpostavci da su zdravlje i bezbednost nerazdvojivi. Povlačenje ključnog aktera dovodi u pitanje tu pretpostavku i nameće potrebu za njenim ponovnim preispitivanjem. To otvara niz pitanja o budućnosti međunarodne saradnje u oblasti zdravlja, o ulozi velikih sila i o sposobnosti sveta da odgovori na sledeću veliku zdravstvenu krizu sa istim stepenom koordinacije kao ranije. Drugim rečima, globalno zdravlje ulazi u fazu hroničnog stresa, u kojoj će svaka naredna kriza testirati granice postojećeg institucionalnog imuniteta.
Autor: Miloš Grozdanović