Oktobar 2025.
Politički život u Maliju ponovo je ušao u zonu duboke neizvesnosti, bez davanja naznaka o skoroj stabilizaciji situacije na terenu. Naime, protesti koji se u kontinuitetu održavaju tokom 2024. i 2025. godine u prestonici Bamaku, iako ne masovni poput onih zabeleženih tokom 2020. godine, kada je, na koncu, svrgnut i tadašnji predsednik Ibrahim Babakar Keita, ili pak onih iz 2022. godine protiv francuskog uticaja u zemlji, jasno pokazuju rastuće nezadovoljstvo produžavanjem tranzicionog perioda pod vojnom vlašću. Nakon što je vlada pukovnika Asimija Goite više puta odložila povratak civilne vlasti – najpre sa 2022. godine, zatim na 2024. godinu, a sada i na 2026. godinu – društveni pritisak se sve snažnije manifestuje kroz demonstracije studentskih organizacija, sindikata i političkih pokreta, koji zahtevaju transparentan i realan put ka izborima.
Četiri godine nakon puča iz 2021. godine, Mali se nalazi u političkom paradoksu: iako je intenzitet sukoba sa džihadističkim grupama lokalno smanjen u pojedinim regionima, zahvaljujući premeštanju fokusa operacija i prisustvu stranih vojnih partnera, a težišno pripadnika „Afričkog korpusa“ (naslednice ruske privatne vojne kompanije Wagner), politička legitimnost režima je oslabljena. Starо pitanje ostaje: može li vojska, koja je u protekloj deceniji dvaput preuzimala vlast (2020. i 2021. godine), biti garant demokratije u državi koju je upravo vojni aktivizam gurnuo u začarani krug kriza?
Kada je Goita konsolidovao vlast 2021. godine, tranziciona vlada obećala je obnovu institucija, borbu protiv korupcije i stabilizaciju severnih i centralnih regiona pod uticajem Al-Qaide (JNIM) i Islamske države u Sahelu. U početku je javna podrška bila visoka, ali se od 2023. godine postepeno smanjuje usled ekonomske stagnacije, međunarodnih sankcija ECOWAS (privremeno uvedenih 2022. godine), i ograničenog političkog pluralizma.
Do 2025. godine, prolongiranje tranzicije postalo je centralno političko pitanje. Opozicioni blok M5-RFP, deo civilnog društva i više sindikalnih konfederacija optužuju vladu da koristi bezbednosne pretnje kao izgovor za zadržavanje vlasti, dok zvanični Bamako tvrdi da „izbori ne mogu biti održani bez prethodne teritorijalne stabilizacije“. U praksi, institucije su sve više centralizovane oko vojnog vrha, dok su nezavisni mediji pod kontrolom regulatornih tela.
Spoljnopolitičke orijentacije Malija takođe su doživele radikalnu transformaciju: nakon povlačenja francuskih snaga iz operacije Barkhane (2022. godine) i odlaska misije UN MINUSMA (finaliziranog tokom 2023. godine), Bamako se oslonio na rusku vojnu pomoć, a težišno na prisustvo „Afričkog korpusa”. Ta saradnja donela je kratkoročne rezultate na terenu, ali je dodatno udaljila Mali od zapadnih partnera i finansijskih tokova Evropske unije.
Kina, sa druge strane, postepeno proširuje ekonomski uticaj kroz infrastrukturne projekte, rudarski sektor i telekomunikacije, u skladu sa svojom dugoročnom strategijom u Sahelu. Iako se Peking formalno drži principa „neintervenisanja“, njegovo jačanje u energetici i transportu postaje ključni faktor nove spoljnopolitičke arhitekture Malija.
Iako protesti 2024–2025. nisu dostigli obim ranijih mobilizacija, činjenica da se nezadovoljstvo širi i izvan Bamaka govori o rastućem raskoraku između vojnih vlasti i građana. Reakcije bezbednosnih snaga varirale su od umerenog razbijanja okupljanja do sporadičnih hapšenja opozicionih aktivista, što je izazvalo kritike međunarodnih organizacija za ljudska prava.
U duhu dosadašnjeg razvoja situacije na terenu, indikativno je da se Mali današnjice suočava sa tromeđom scenarija, koji podrazumevaju postepenu liberalizaciju, autoritarnu konsolidaciju, ili pak unutrašnju eroziju režima. U slučaju da se vojna hunta odluči da u dogledno vreme zaista pristane na održavanje izbora tokom 2026. godine, civilne institucije bi se ponovo vratile u ruke građana, dok bi apsolutno suprotni scenario podrazumevao nastavak centralizacije moći, uz oslanjanje na bezbednosni aparat i spoljne partnere, od kojih Ruska Federacija zadržava primat, što bi dovelo do autoritarne konsolidacije. Takav razvoj situacije posledično bi doveo do unutrašnje erozije režima, koja bi bila rezultata produbljivanja raskola unutar nacionalnih oružanih snaga. Na taj način, kreiralo bi se izvesno stanje rizika od puča, obzirom da je do sada postalo jasno da Mali nije imun na pučeve kao modalitete preuzimanja vlasti, kao i da se takve aktivnosti ne odobravaju, ali ipak tolerišu, naročito ukoliko se maskiraju frazom „dobrog“ ili „demokratskog puča“.
Stoga, možemo predvideći da će Mali stupiti u 2026. godinu kao država uhvaćena između vojno-bezbednosne logike i pritiska društva da se obnovi institucionalni poredak. Budućnost tranzicije zavisiće od sposobnosti vlasti da povrati poverenje građana i obezbedi minimum političkog pluralizma – u suprotnom, zemlja može ostati zaglavljena u začaranom krugu nestabilnosti, koji obeležava čitav region Sahela.
Autor: Tanja Kazić