Februar 2025.
Deceniju nakon velike migrantske krize iz 2015. godine, Evropa se ponovo suočava sa talasima nestabilosti, koji migracij čine ne samo humanitarnim, već i bezbednosnim, a naročito političkim pitanjem prvog reda. Iako u biti samo posledica konflikata, klimatskih promena i ekonomske nejednakosti, indikativno je da su se migracije do 2025. godine transformirale u instrument uticaja, pritiska i pregovaranja između država, ali i unutarpolitičkog nadmetanja, pri čemu je krajem 2024. godine utvrđeno da talas migranata koji je pohodio stari kontinent svakako nije približan razmerama iz 2015. godine, ali ipak jedan od najjačih poslednjih godina.
Naročito Turska, kao jedan od glavnih bastiona migrantskih tokova i potencijalna „kritična raskrsnica“ koja ima mogućnost da Evropu potopi novim talasima migranata, kao i druge države koje se visoko kotiraju kao katalizatori migrantskih tokova – naročito one trenutno posredno pogođene regionalnim sukobima ili koje se geografski nalaze blizu istih, koriste migrantske tokove kao instrument diplomatskog ucenjivanja. S druge strane, unutar same Evropske unije, prisutan je trend da pojedine vlade generišu antimigrantsku retoriku radi jačanja političke podrške. Na Balkanu, koridor koji spaja Bliski istok i Zapadnu Evropu ponovo dobija na značaju – ali ovog puta kao poligon za testiranje odnosa između bezbednosti i humanosti.
Kraj 2024. i početak 2025. godine i dalje su obeleženi prilivom određenog broja migranata koji prolaze kroz Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, mada je indikativno da trenutno nema naznaka da će se ruta vratiti u razmene iz 2015. godine. Ipak, primetno je da je ova ruta vremenom poprimila nove karakteristike, prerasavši iz pukog kanala za tranzit ljudi u vrlo jasnu geopolitičku liniju podele.
Naime, u poslednje vreme, Srbija gravitira u centru evropskih pregovora o kontroli spoljnih granica, balansirajući između pritiska Brisela da uskladi viznu politiku sa EU i uticaja Turske, koja i dalje održava značajan nivo koordinacije u procesu upravljanja migratornim tokovima. U isto vreme, države poput Mađarske i Austrije kontinuirano pojačavaju mere nadzora, grade nove ograde i kritikuju „meki“ pristup zemalja regiona. Upravo u takvoj konstelaciji prilika Balkan postaje svojevrsna tampon-zona – teritorija na kojoj se susreću interesi Evropske unije, Turske i lokalnih vlada, koje u migracijama vide ne samo bezbednosnu pretnju, već i priliku za političko repozicioniranje.
Tokom poslednjih godina, primetno je da su unutar evropskih društava miggracije ponovo postale tema koja oblikuje izborne rezultate. Naime, države poput Francuske, Nemačke i Holandije svedoče jačanju desno orijentisanih populističkih partija, koje pitanje migracija koriste kao simbol šire borbe protiv „elita“ i „globalizma“. Istovremeno, centrističke vlade nastoje da izgrade novi balans – čvršću kontrolu granica, uz očuvanje humanitarnih standarda.
Upravo u tom kontekstu migracije prestaju da budu puko pitanje demografije ili tržišta rada, prerastajući u pitanje političkog identiteta. Naime, svaki novi talas migranata iz Sirije, Avganistana ili pak država Sahela predstavlja katalizator novih dubokih unutrašnjih podela u evropskim društvima. U tome se ogleda njihova instrumentalna vrednost – sposobnost da izazovu strah, mobilišu glasače i promene političku ravnotežu.
Migracije su, zapravo, postale deo šire bezbednosne arhitekture Evrope. Države sve češće migrante promatraju kroz prizmu rizika – od terorizma i radikalizacije do hibridnih pretnji i zloupotreba i plasiranje dezinformacija u okviru sajber operacija. Iako su stvarni bezbednosni rizici statistički ograničeni, percepcija opasnosti postala je politički alat.
Istovremeno, koncept „hibridne migracije“, koja se bazira na ideji da države mogu usmeravati migrantske tokove kako bi izazvale političke posledice u drugim regionima ili specifičnim državama – sve više oblikuje evropske strategije. Belorusija je već koristila ovu taktiku 2021. godine, Turska tokom krize na granici sa Grčkom 2020. godine, a pojedine države Severne Afrike danas potencijalne nove tokove migracija koriste kao polugu u odnosima sa EU. U tom kontekstu, migrant prestaje da bude samo žrtva rata ili siromaštva, već postaje nesvesni učesnik, ili pak pijun u geopolitičkim igrama.
Zemlje Zapadnog Balkana nastoje, stoga, da balansiraju između evropskih zahteva i sopstvenih kapaciteta. Srbija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina i dalje sarađuju sa Fronteksom, ali ipak zadržavaju visok stpen kontrole nad prihvatnim centrima i procedurom registracije migranata. Međutim, nedovoljni resursi, spora birokratija i nedostatak regionalne koordinacije znatno otežavaju efikasan odgovor. Pored toga, rastuća antimigrantska retorika u pojedinim delovima regiona postaje instrument za jačanje nacionalističkih narativa. Umesto da se migracije tretiraju kao strukturalni problem savremenog sveta, one se svode na unutrašnju pretnju i koriste kao zamena za ekonomske i socijalne probleme.
Danas, deset godina od velike migrantske krize, jasno je da migracije nisu vanredna pojava, već stalna komponenta globalne politike. Njihova instrumentalizacija – bilo kao sredstvo uticaja, političkog mobilisanja ili bezbednosnog pritiska – predstavlja novu normalnost.
Za Evropu, ključni izazov ne leži samo u metodologiji upravljanja granicama, već u očuvanju vrednosti na kojima Evropa počiva, a to su ljudska prava, solidarnost i otvorenost ka drugosti. Bez toga, borba protiv instrumentalizacije migracija mogla bi se pretvoriti u borbu protiv same suštine evropskog projekta.
Autor: Tanja Kazić