Februar 2025.
Evropski analitički krugovi već dugo gledaju na iransko-izraelski sukob kao na stalni izvor nestabilnosti koji s vremena na vreme menja oblik i intenzitet, ali početkom 2025. prerasta u nešto mnogo šire – u sistemski problem globalne bezbednosne arhitekture. S tim u vezi, onaj prvi direktan balistički napad Irana na Izrael krajem 2024. deluje kao trenutak kada prikriveni sukob prelazi u otvorenu fazu, kada dve države prestaju da igraju senkama i počinju da testiraju prag tolerancije međunarodnog poretka.
Godinama su Teheran i Jerusalim vodili rat preko posrednika, stvarajući analitičku dubinu krize kroz frontove u Siriji, Libanu, Iraku i Jemenu. Izrael je preciznim operacijama i atentatima sistematski potkopavao iransku mrežu uticaja, dok je Teheran pažljivo birao trenutak za direktan odgovor – balistički udar koji je bio i signal i poruka. S tim u vezi, Iran ne traži totalni rat, već pokušava da pokaže da je spreman da reaguje kada proceni da su mu interesi ugroženi i da time zadrži kredibilitet u regionu.
Izrael odgovara po svom refleksu, ubrzava integraciju protivraketne odbrane sa SAD i pojedinim arapskim državama Zaliva, čime pokazuje da se u uslovima kontrolisanog haosa regionalne alijanse mogu brzo rekonfigurisati. S tim u vezi, svaka raketa postaje politička poruka, a svaka odbrana diplomatski potez. Teheran, s druge strane, koristi trenutak da pokaže da sankcije nisu umanjile njegovu sposobnost delovanja, dok Jerusalim podseća da vojna superiornost i dalje čini osnovu njegovog odvraćanja.
Na unutrašnjem planu, i Iran i Izrael koriste krizu kao sredstvo političke konsolidacije. U Iranu, tvrda linija osnažuje ideju otpora i samopouzdanja režima. U Izraelu, vladajuća koalicija koristi osećaj spoljne pretnje da homogenizuje društvo i privremeno potisne nezadovoljstvo zbog Gaze i ekonomije. S tim u vezi, svaka eskalacija ima i unutrašnju funkciju – meri se ne samo raketama, već i političkim rejtingom, društvenim tenzijama i kontrolom narativa.
Kako se sukob preliva preko granica, region ulazi u novu fazu sekuritizacije svakodnevice. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati balansiraju između izbegavanja direktne konfrontacije sa Iranom i jačanja veza sa Vašingtonom i Tel Avivom. Liban ostaje u stanju stalne nestabilnosti, Hezbolah održava pritisak niskog intenziteta, dok proiranske milicije u Iraku koriste situaciju za napade na američke baze. U Evropi, rastuća zabrinutost zbog Ormuskog moreuza i Crvenog mora pretvara se u realan ekonomski pritisak kroz rast cena energenata. S tim u vezi, i sajber pretnje i tržišna nestabilnost početkom 2025. pokazuju da analitička dubina krize prevazilazi regionalne okvire.
U strateškom smislu, obe strane vode igru čiji ishod niko ne može pouzdano da predvidi. Izrael zna da bi preterana vojna reakcija mogla da naruši odnose sa arapskim partnerima i izazove napetosti sa Vašingtonom. Iran, opet, razume da bi otvoreni rat ugrozio ekonomsku stabilnost i političku strukturu režima. Sukob ostaje svojevrsni eksperiment kontrolisanog haosa – deluje racionalno, ali sadrži sve rizike pogrešne procene i lančane reakcije.
Balistička senka koja se nadvila nad Bliskim istokom nije samo rezultat vojnih kalkulacija, već i posledica dubokog nesklada međunarodnog sistema. Tehnološka preciznost oružja ne donosi političku stabilnost, već produžava stanje neizvesnosti koje sve više oblikuje globalni poredak. S tim u vezi, čini se da svet ulazi u novo razdoblje – u kojem se stabilnost više ne meri mirom, već sposobnošću da se funkcioniše unutar trajne nestabilnosti.
Autor: Miljan Petrović