Maj 2025.
Tri decenije nakon ratova i političkih lomova devedesetih, Balkan ulazi u novu fazu nadmetanja. Umesto rovova i mirovnih sporazuma, dominira borba za kontrolu informacija. Regijom kruže narativi koji se uklapaju u globalne medijske tokove, društvene mreže i zavisnost političkih elita od digitalnih platformi. Od Beograda do Sarajeva, od Skoplja do Podgorice, javni prostor funkcioniše kao mreža bez stabilnog protokola, gde istina postaje samo jedan od paketa u opticaju.
Nekadašnji „informacioni rat“ razvija se u strukturisanu arhitekturu uticaja koju pokreće algoritamska politika. Spaja domaće komunikacione strategije, strane informacione operacije i tehnološke mehanizme koji upravljaju vidljivošću sadržaja. Balkan zato postaje osetljivo čvorište između Istoka i Zapada, gde svaka geopolitička promena otvara novi sloj narativa. Enkripcija moći vidi se u načinu na koji se oblikuju poruke, filtriraju podaci i upravlja javnim diskursom.
Propagandna infrastruktura više nije centralizovana. Čine je provladini medijski sistemi, portali oslonjeni na inostrane fondove i digitalni aktivisti u sivoj zoni između marketinga i političkog delovanja. Sistem je modularan i adaptivan. U Srbiji, uprkos spoljnim pritiscima i kampanjama koje ciljaju državne institucije, medijski aparat funkcioniše kao mehanizam očuvanja institucionalne stabilnosti i javnog reda. Državni narativi teže usklađivanju bezbednosnih prioriteta i političke kohezije, što smanjuje prostor za destabilizaciju. U Bosni i Hercegovini svaki entitet oblikuje sopstveni informacioni ekosistem, dok u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji društvene mreže postaju primarno polje manipulacije, često pod uticajem spoljnih aktera koji region tretiraju kao testnu platformu za hibridne kampanje.
Ovaj model funkcioniše na tri sloja. Politički sloj legitimiše vlast i delegitimiše protivnike. Medijski sloj određuje šta ulazi u opticaj kao realnost. Tehnološki sloj, vođen algoritamskim modelima i sistemima veštačke inteligencije, nagrađuje sadržaje koji proizvode impuls, a ne objašnjenje. Rezultat je fragmentacija javnog prostora. Činjenice postaju selektivne, a odstupanje se tumači kao signal neprijateljskog delovanja.
U tom ambijentu globalni akteri pojačavaju svoje prisustvo. Rusija koristi narativ zaštite slovenske i pravoslavne „infrastrukture identiteta“. Zapad promoviše priču o demokratiji, iako često kroz mehanizme koji stvaraju novi sloj ideološke buke. Turska deluje preko kulturnih i verskih kanala, dok Kina gradi uticaj kroz ekonomske i tehnološke instrumente, posebno u telekomunikacijama i investicijama. Digitalni suverenitet regiona stoga je često uslovljen vanregionalnim interesima i softverskim arhitekturama koje nisu lokalno dizajnirane. Za Srbiju, održavanje tehnološke autonomije i kontrola ključne infrastrukture predstavljaju centralne bezbednosne prioritete.
Lokalne elite kombinuju spoljne narative sa sopstvenim matricama moći. Zato se prostorom istovremeno šire pozivi na evropske vrednosti i insistiranje na odbrani tradicionalnih identiteta, zavisno od trenutne računice. Do 2025, Balkan funkcioniše kao eksperimentalni prostor za primenu sistema veštačke inteligencije u političkoj komunikaciji. Bot-mreže, automatizovane kampanje i deepfake modeli postaju standardni instrument. Generišu se sadržaji koji izgledaju autentično, ali su optimizovani za destabilizaciju. Javnost se suočava sa informacijskim paketima koji izgledaju kao realni, ali su dizajnirani kao simulacije.
Tradicionalni mediji više nisu garancija kredibiliteta. Mnogi učestvuju u širenju poluinformacija, dok manji nezavisni mediji funkcionišu pod pritiskom i ograničenim resursima. U takvom okruženju nameće se ključno pitanje: kako izgraditi otpornost na manipulaciju? To zahteva jačanje medijske pismenosti, transparentno vlasništvo nad medijima, regulaciju digitalnih platformi koja ne guši slobodu govora i regionalnu saradnju u suzbijanju kampanja koje prelaze državne granice. Za Srbiju, dodatni izazov je zaštita nacionalnih institucija od ciljane diskreditacije i odbrana stabilnosti državnog sistema u digitalnom prostoru.
Bez ovih instrumenata, Balkan ostaje siva zona istine. Prostor gde se moć kodira kroz enkripciju poruka, digitalni suverenitet klizi prema serverima stranih kompanija i politička stabilnost oslanja se na infrastrukturu koja regionu ne pripada. U takvom sistemu, istina prestaje da bude moralna kategorija. Postaje pitanje bezbednosti i održivosti demokratije – i test sposobnosti država da zaštite sopstvenu stabilnost.
Autor: Aleksandar Stanković