Maj 2025.
Do prve polovine 2025. godine, postalo je jasno da se Pacifik transformiše u centralnu tačku međunarodnog sistema. Države u regionu više ne učestvuju samo u standardnoj geopolitičkoj konkurenciji; one definišu obrasce koji utiču na globalni poredak. Drugim rečima, pitanja koja su nekada pripadala regionalnoj bezbednosti danas određuju arhitekturu međunarodnih odnosa. To otvara niz pitanja o održivosti postojeće ravnoteže.
Kina pojačava aktivnosti u Južnom kineskom moru kroz izgradnju infrastrukture, širenje vojnih kapaciteta i uspostavljanje ekonomskih zavisnosti. Istovremeno, Sjedinjene Američke Države revitalizuju mrežu partnerstava kroz AUKUS, QUAD i jačanje bilateralnih odnosa sa Japanom, Južnom Korejom i Filipinima, mada je takva politika upitna od dolaska novog predsednika SAD Donalda Trampa. Drugim rečima, Pacifik se više ne nalazi na periferiji globalne politike; on funkcioniše kao njeno funkcionalno središte. To otvara niz pitanja o dugoročnoj stabilnosti regionalnih institucija i o političkom DNK aktera koji učestvuju u ovom nadmetanju.
Tokom prethodne decenije, Kina je kombinovala vojnu modernizaciju sa ekonomskom ekspanzijom. Inicijativa „Pojas i put“ obuhvata ključne pomorske tačke i stvara ekonomske obrasce zavisnosti, dok razvoj mornarice i sajber kapaciteta omogućava Pekingu delovanje izvan tradicionalnih geografskih ograničenja. Ovaj pristup formira specifičnu „stratešku ekonomiju moći“, u kojoj infrastruktura i krediti funkcionišu kao instrumenti pritiska. To otvara niz pitanja o stepenu društvenog imuniteta pacifičkih država na spoljne uticaje.
Zapad odgovara konsolidacijom bezbednosnih formata. AUKUS uvodi tehnološki napredniju strukturu regionalne saradnje, dok QUAD prelazi iz simbolike u operativnu koordinaciju – od zajedničkih vežbi do razmene podataka o sajber bezbednosti. Paralelno, Sjedinjene Američke Države šire vojno prisustvo u Japanu i Južnoj Koreji i obnavljaju prisustvo na Filipinima. Drugim rečima, Zapad pokušava da spreči kinesku prednost u prvom ostrvskom lancu. To otvara niz pitanja o održivosti pritiska na Peking.
Do maja 2025. godine tri tačke ostaju žarišta nestabilnosti. Tajvan prati kontinuirani „virus nestabilnosti“, jer jačaju kineske vojne i sajber aktivnosti, dok SAD sve snažnije podržavaju odbrambeni kapacitet Tajpeja. U Južnom kineskom moru nastavljaju se incidenti između kineskih i filipinskih plovila. Pacifičke mikrodžave služe kao prostor za nadmetanje kroz donacije, bezbednosne aranžmane i simbolička priznanja. Drugim rečima, vodi se rat za percepciju, ne za teritoriju. To otvara niz pitanja o otpornosti regiona na spoljne intervencije.
Ravnoteža moći u Pacifiku poprima oblik mrežnog sistema savezništava, zavisnosti i ograničenih međuzavisnosti. Kina jača ekonomsko prisustvo i infrastrukturnu umreženost, dok SAD i partneri održavaju prednosti u vojnoj logistici, informativnim tokovima i naprednoj tehnologiji. To otvara niz pitanja o dugoročnoj stabilnosti ove strukture i o tome kakav nivo društvenog imuniteta region može da izgradi.
Dugoročni ishod zavisi od tri faktora: sposobnosti Kine da očuva rast uprkos pritiscima, sposobnosti Zapada da očuva jedinstvo svojih saveza i fleksibilnosti država poput Indije, Indonezije i Vijetnama koje odbijaju da funkcionišu kao instrument jednog pola. Drugim rečima, Pacifik ulazi u fazu nestabilne ravnoteže u kojoj nijedna strana ne može lako postići trajnu prednost bez rizika od eskalacije.
Ta ravnoteža predstavlja privremeni mehanizam očuvanja mira, ali ostaje osetljiva na poremećaje. Svaka promena statusa kvoa može proizvesti lanac reakcija sa globalnim posledicama, od energetskih tržišta do tehnološke bezbednosti. To otvara niz pitanja o tome kako će izgledati međunarodni poredak 21. veka – kao koordinisana struktura pod pritiskom ili kao oblik sofisticiranog hladnog rata.
Autor: Miloš Grozdanović