Novembar 2025.
U protekloj deceniji, Balkan je ponovo postao strateška pozornica nadmetanja velikih sila, ali u sasvim drugačijem geopolitičkom formatu nego tokom hladnoratovskog perioda. Dok se Evropska unija bori sa sopstvenim institucionalnim umorom, sporim proširenjem i unutrašnjim podelama, a Sjedinjene Američke Države fokus pomeraju ka Indo-Pacifiku i globalnom suzbijanju kineskog uticaja, u regionu nastaju nove ose moći koje manje liče na klasične blokove, a više na fluidne linije konkurentskih ekonomskih i bezbednosnih struktura. U takvom okruženju, Balkan se nalazi u poziciji „meke tačke“ Evrope, ali istovremeno i kao čvorište kroz koje prolaze trgovinske, energetske i političke gravitacije Kine i Rusije, svaka sa sopstvenim metodama, alatima i dugoročnim ambicijama.
Iako se često govori o „povratku“ ruskog i kineskog uticaja, realnije je reći da se region danas nalazi u fazi pragmatičnog preuređivanja spoljnopolitičkih opcija. Ni Moskva ni Peking ne deluju kroz ideološki naboj; njihov pristup mnogo je praktičniji, usmeren na ponudu infrastrukturnih investicija, energetske sigurnosti, vojno-tehničke saradnje i kredita. Za većinu balkanskih vlada — naročito onih u državama koje nisu članice EU — ovakve ponude se pojavljuju kao kompenzacija za odsustvo jasnih evropskih garancija i sporost reformi koje Brisel traži. Upravo taj prostor nesigurnosti predstavlja ključnu tačku koju obe sile nastoje da popune.
Ruski pristup regionu u poslednjih deset godina prošao je kroz tri faze. Prva je bila diplomatsko-energetska, oslanjajući se na tradicionalne veze, naročito u Srbiji i Republici Srpskoj, gde Kremlj koristi simbolički kapital pravoslavnog i istorijskog savezništva. Druga faza, intenzivirana nakon 2014. i još snažnije nakon 2022, prelazi u domen političko-bezbednosnog uticaja: namera nije bila da se Balkan potpuno otrgne od Zapada, nego da se stvori dovoljna doza institucionalne fragmentacije kako bi proces integracija bio usporen, a političke elite imale alternativni kanal komunikacije sa Moskvom. U trećoj fazi, koja je u toku, Rusija operiše sa smanjenim kapacitetima, ali i dalje nastoji da održava prisustvo koristeći medijski uticaj, hibridne operacije i energetsku zavisnost, posebno u periodima političkih kriza.
Za razliku od Rusije, kineski ulazak na Balkan odvija se tiho, temeljno i sa dugoročnim planiranjem. Peking koristi dva osnovna instrumenta: investicije kroz inicijativu „Pojas i put“ i kreditne aranžmane koji, s jedne strane, omogućavaju brzu realizaciju infrastrukturnih projekata, a s druge, otvaraju vrata širenju kineskih kompanija u energetskom, telekomunikacionom i transportnom sektoru. Za mnoge zemlje regiona – od Srbije i Severne Makedonije do Bosne i Hercegovine i Crne Gore – kineski kapital predstavlja jedinu realnu priliku za modernizaciju infrastrukture, posebno u oblastima gde EU ne nudi dovoljno brze ili dovoljno izdašne programe.
Kineski pristup se razlikuje po tome što ne nosi političke uslove u klasičnom zapadnom smislu: nema insistiranja na reformama pravosuđa, medija ili borbi protiv korupcije. Ovo je za neke vlade izuzetno privlačno, ali dugoročno stvara rizik od zavisnosti koja se ne meri samo novcem, već i preuzimanjem kritične infrastrukture i strateških sektora. Upravo zato Peking sve više ulazi u konkurenciju ne samo sa EU, već i sa Turskom i arapskim investicionim fondovima koji pokušavaju da zauzmu deo istog prostora.
Uprkos različitim metodologijama delovanja, kineski i ruski interesi imaju jednu tačku preklapanja: što je Balkan institucionalno slabiji i politički fragmentiraniji, to su njihovi ulazni kanali širi. Za region koji se i dalje suočava sa nestabilnim dijalogom između Beograda i Prištine, unutrašnjim tenzijama u Bosni i Hercegovini, te dugotrajnim problemima korupcije i demografskog odlivanja, ovo je posebno opasan spoj.
No, treba naglasiti da Balkan nije pasivan objekat. Regionalne elite vešto balansiraju između različitih centara moći, koristeći odnose sa Kinom i Rusijom kao pregovarački alat prema EU i SAD. Ovakva politika balansiranja nije nužno negativna; u nekim slučajevima ona omogućava državama da maksimizuju svoje interese. Problem nastaje kada balans preraste u trajnu ambivalentnost koja sprečava institucionalne reforme i ostavlja region ranjivim na spoljne pritiske.
U narednih pet godina, mogu se očekivati tri ključna trenda. Prvi je rastuće kinesko prisustvo u energetici i logistici. Kineske kompanije već poseduju snažnu poziciju u železničkom i drumskom transportu, a planirani projekti u proizvodnji električne energije i baterijske industrije mogu region učiniti zavisnim od kineske tehnologije u kritičnom trenutku kada Evropa pokušava da smanji sopstvenu zavisnost od Kine.
Drugi trend biće smanjenje – ali ne i nestanak – ruskog uticaja. Očekivati je da Moskva zadrži simbolički kapital i političke veze, posebno u državama sa snažnim proruskim sentimentom, ali će njen realni ekonomski i vojni uticaj biti značajno ograničen. Zbog toga će se Rusija verovatno okrenuti strategiji „minimalnog ulaganja – maksimalne destabilizacije“, odnosno taktici zadržavanja uticaja kroz ciljane političke i medijske intervencije.
Treći trend tiče se uloge Evropske unije. Ako EU ne ubrza procese proširenja i ne ponudi jasniji, finansijski izdašniji mehanizam uključivanja Balkana u zajedničke energetske, tehnološke i bezbednosne politike, region će ostati otvoren za alternativne modele saradnje koje nude Kina i, u manjoj meri, Rusija. Dodatni izazov predstavljaju unutrašnje debate unutar same Unije, koje mogu odložiti strateške odluke o pridruživanju, čime se produžava „siva zona“ u kojoj Balkan funkcioniše bez punih garancija stabilnosti.
Kada se sva tri trenda uzmu zajedno, Balkan u narednom periodu neće biti poprište otvorenog sukoba velikih sila, već zona tihe, ali permanentne konkurencije. U takvom okruženju, politička elita svake zemlje moraće da odgovori na ključno pitanje: da li su kratkoročne koristi od ekonomske saradnje sa Pekingom i političke podrške Moskve vredne dugoročne strateške zavisnosti? I, još važnije, da li region može sebi da priušti da ostane strateška praznina u trenutku kada se globalni poredak ubrzano redefiniše?
Balkan se nalazi na raskrsnici koja nije samo geografska, već politička, ekonomska i civilizacijska. Ulog je mnogo veći od pojedinačnih projekata ili privremenih političkih savezništava; reč je o tome da li će region imati dovoljno autonomije da upravlja sopstvenom budućnošću. U svetu u kojem se centri moći pomeraju, a pravila igre menjaju, Balkan mora odlučiti da li želi da bude peron na kom vozovi velikih sila samo prolaze – ili čvorište koje upravlja sopstvenim pravcem kretanja.
Autor: Krasimir Tančev