Januar 2026.
Krajem decembra 2025. i tokom januara 2026. godine, Islamska Republika Iran je aktivirala jedan od najtežih instrumenata digitalne kontrole koji savremeni autoritarni sistemi imaju na raspolaganju: presekla je vezu sa globalnom mrežom. Učinila je to brzo. Gotovo hirurški. Cilj je bio jasan. Smanjiti protok informacija o protestima. Otežati koordinaciju na terenu. Ograničiti spoljašnji uvid u nasilje nad civilima. Internet je, u tom trenutku, tretiran kao kritična infrastruktura pobune, a ne kao javno dobro.
Ovakav potez predstavlja klasičnu kriznu meru upravljanja informacijama. Država deluje kao administrator sistema koji pod opterećenjem prelazi u režim vanrednog rada. Prvi korak u tom režimu jeste isključivanje spoljašnjih interfejsa. Iran je to uradio gotovo u potpunosti. Nacionalni provajderi su dobili centralizovane naloge. Međunarodni saobraćaj je presečen. Unutrašnja mreža je ostala aktivna u ograničenom obliku. Država je time stvorila zatvoreni digitalni krug.
Bezbednosni motivi ove odluke nisu kompleksni, ali jesu višeslojni. Režim je procenio da informacija predstavlja pretnju višeg reda od fizičkog okupljanja. Protest bez komunikacije brzo gubi koheziju. Mobilizacija bez mreže postaje lokalna. Fragmentisana. Lako savladiva. Blokada interneta deluje kao distributivni napad na društvenu koordinaciju. Ne cilja pojedince. Cilja samu mogućnost sinhronizacije.
Istovremeno, vlast je nastojala da smanji kapacitet dokumentovanja represije. Video-snimci. Fotografije. Svedočanstva. Sve to čini digitalni trag koji se teško briše kada jednom napusti lokalni sistem. Isključenjem mreže, režim je pokušao da prekine lanac verifikacije. Da spreči da se sirovi podaci pretvore u međunarodni narativ. To je klasična logika enkripcije moći, u kojoj država ne skriva samo sadržaj, već i kontekst.
Tehnički gledano, blokada nije bila savršena. Niti je to realno bilo moguće. Iran je pokušao da ometa satelitske alternative, uključujući Starlink. Signal je degradiran. Pristup je postao nestabilan. Ipak, potpuno isključenje nikada nije ostvareno. To je važno. Svaka digitalna barijera proizvodi i otpor. VPN servisi su se širili. Peer–to–peer rešenja su se pojavljivala. Država je odgovarala novim filtrima. Nastao je dinamičan konflikt niskog intenziteta u digitalnoj sferi.
Društveni efekti ovakve blokade pojavili su se brzo. Građani su ostali bez osnovnih alata komunikacije. Ne samo političke. I poslovne. I porodične. Ekonomija je pretrpela udar. Posebno mali i srednji biznisi. Freelanceri. IT sektor. Digitalne usluge. Tržište je ostalo bez likvidnosti u realnom vremenu. To nije apstraktna šteta. To je konkretan gubitak prihoda. Dnevni. Merljiv.
Iz perspektive dugoročne stabilnosti, ovakva taktika nosi ozbiljne rizike. Produžena blokada proizvodi trajno nepoverenje u digitalni prostor. Građani počinju da tretiraju mrežu kao nestabilan resurs. To menja ponašanje. Smanjuje inovaciju. Podstiče sivu zonu tehnologije. Država time paradoksalno slabi sopstveni kapacitet nadzora, jer gura korisnike ka neformalnim i teže kontrolisanim kanalima.
U političkom smislu, internet blokada funkcioniše kao element algoritamske politike. Režim ne reaguje na poruke. Režim reaguje na obrasce. Na brzinu širenja. Na gustinu čvorova. Kada ti parametri pređu prag, sistem se gasi. To je automatizovana logika bezbednosti. Efikasna kratkoročno. Problematična dugoročno.
Postavlja se i pitanje digitalnog suvereniteta. Iran godinama razvija ideju nacionalnog interneta (engl. National Information Network). Kontrolisanog. Segmentisanog. Formalno bezbednog. Ova kriza je poslužila kao test tog koncepta. Rezultati su mešoviti. Država je pokazala da može da izoluje mrežu. Nije pokazala da može da je zameni. Interna infrastruktura nije nadomestila globalnu povezanost. Razlika u kvalitetu je ostala očigledna.
Međunarodna dimenzija ove taktike ne sme se zanemariti. Iran nije jedini akter koji eksperimentiše sa digitalnom represijom. Ono što se dešava u Teheranu pažljivo prate druge autoritarne vlade. Model se testira. Prenosi. Prilagođava. Ako se pokaže efikasnim, postaće standard. Ako proizvede preveliku ekonomsku i političku štetu, poslužiće kao upozorenje. Trenutno, bilans ostaje nejasan.
Zapadne države i tehnološki akteri reaguju predvidivo. Povećavaju podršku alatima za zaobilaženje cenzure. Finansiraju decentralizovane platforme. Promovišu enkripciju. To stvara dodatni sloj konflikta. Digitalni prostor postaje arena indirektnog nadmetanja. Bez vojske. Bez sankcija. Sa protokolima i kodom.
Važno je naglasiti da dugotrajna internet blokada ne rešava osnovni problem režima. Ona kupuje vreme. Ne proizvodi legitimitet. Svaki dan bez mreže povećava jaz između države i društva. Taj jaz se ne vidi odmah. Ali se akumulira. Kao greška u sistemu koja se ignoriše dok ne postane kritična.
U narednom periodu, mogu se očekivati dva dominantna pravca razvoja. Prvi vodi ka institucionalizaciji kontrole. Uvođenju belih lista. Trajno dozvoljenih servisa. Državno odobrenih platformi. To znači formalizaciju cenzure. Drugi pravac vodi ka periodičnim isključenjima. Privremenim gašenjima mreže u kriznim momentima. Fleksibilniji pristup. Sa manjim ekonomskim troškovima. Oba scenarija nose cenu. Prvi cementira izolaciju, dok drugi normalizuje vanredno stanje. U oba slučaja, internet prestaje da bude neutralna infrastruktura. Postaje bezbednosni instrument. U takvom okruženju, digitalni prostor više ne povezuje društvo. On ga segmentira. Fragmentira. I čini politički upravljivijim, ali i dugoročno nestabilnijim.
Autor: Aleksandar Stanković