Januar 2026.
Evropska unija je u 29. januara 2026. godine načinila politički potez koji već dugo cirkuliše u briselskim hodnicima, ali se do sada zadržavao na nivou diskurzivne pretnje i neformalnih razmatranja, odlučivši da Islamsku revolucionarnu gardu (engl. Islamic Revolutionary Guard Corps – IRGC) formalno svrsta na listu terorističkih organizacija i da paralelno proširi ciljane sankcije prema pojedincima koji se smatraju direktno povezanim sa represijom nad demonstrantima i sistematskim kršenjem ljudskih prava u Iranu. Ova odluka ne nastaje u vakuumu, već se oslanja na višegodišnje nakupljanje političkog pritiska unutar same Unije, gde su se bezbednosni argumenti, normativna očekivanja i potreba za očuvanjem spoljnopolitičkog kredibiliteta postepeno spojili u relativno koherentnu liniju delovanja.
EU ovim potezom šalje višeslojnu poruku, koja prevazilazi puko reagovanje na aktuelni protestni talas u Iranu i ulazi u zonu dugoročnog pozicioniranja Unije kao aktera koji nastoji da normativni diskurs pretoči u operativnu politiku. Klasifikacija IRGC kao terorističke organizacije funkcioniše, pre svega, kao politički signal, ali taj signal ima i vrlo konkretne implikacije po finansijske tokove, pravni status povezanih entiteta i mogućnost međunarodnog delovanja pojedinaca koji se nalaze u vrhu iranske bezbednosne hijerarhije. EU time ne pokušava da izazove neposrednu promenu ponašanja Teherana, već da redefiniše okvir unutar kojeg će se buduće interakcije odvijati, jasno ukazujući da nasilje nad civilnim stanovništvom više ne tretira kao unutrašnje pitanje suverene države, već kao faktor koji direktno utiče na evropsku bezbednosnu arhitekturu.
Istovremeno, Unija zadržava karakterističnu ambivalentnost koja obeležava njenu spoljnu i bezbednosnu politiku, jer sankcije kombinuje sa svesnim izbegavanjem bilo kakvog vojnog ili direktnog konfrontacionog pristupa. EU se i dalje oslanja na pravno-finansijske instrumente, diplomatski pritisak i koordinaciju sa partnerskim državama, pre svega Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadom i Australijom, ali nastoji da očuva minimum komunikacionih kanala sa Teheranom. Ova strategija reflektuje svest evropskih donosilaca odluka da potpuna izolacija Irana ne bi proizvela stabilnost, već bi verovatno generisala dodatni stepen nepredvidivosti u regionu koji već funkcioniše na ivici kontrolisanog haosa.
S tim u vezi, EU svoju politiku prema Iranu ne gradi isključivo na pitanju ljudskih prava, već je duboko ukorenjuje u širi bezbednosni kontekst koji uključuje nuklearni program, regionalne sukobe na Bliskom istoku i energetske tokove koji, iako posredno, utiču i na evropska tržišta. Brisel dobro razume da svaka odluka o pooštravanju sankcija proizvodi i kontraefekte, kako u odnosima sa Iranom, tako i unutar same Unije, gde države članice nemaju uvek identične percepcije rizika i prioriteta. Upravo zato evropska politika prema Iranu često deluje kao pažljivo kalibrisana vežba balansiranja, u kojoj Unija pokušava da demonstrira odlučnost bez preuzimanja obaveza koje ne može da ispuni.
U analitičkom smislu, ova odluka osvetljava i dublji problem evropske spoljne politike, koji se ogleda u raskoraku između normativnih ambicija i ograničenih instrumenata moći. EU želi da deluje kao globalni akter koji oblikuje ponašanje drugih kroz pravila, sankcije i institucionalni pritisak, ali istovremeno izbegava scenarije koji bi zahtevali visoki stepen političke kohezije i spremnosti na rizik. Politika prema Iranu tako postaje ilustrativan primer šireg trenda sekuritizacije svakodnevice, u kojem se pitanja ljudskih prava, protesta i unutrašnje represije sve češće prelamaju kroz prizmu bezbednosti, migracija i stabilnosti susedstva.
U narednom periodu, EU će gotovo izvesno pokušati da dodatno internacionalizuje ovaj pristup, insistirajući na usklađivanju sankcionih režima sa transatlantskim partnerima i tražeći legitimitet kroz multilateralne forume. Paralelno sa navedenim, Unija će verovatno investirati u mehanizme koji formalno imaju humanitarni i medijski karakter, poput podrške nezavisnim novinarima, digitalnim platformama i organizacijama civilnog društva, iako će njihov stvarni domet ostati ograničen strogo kontrolisanim iranskim unutrašnjim okruženjem. Takav pristup više služi očuvanju normativne koherentnosti EU nego što realno menja odnose snaga na terenu.
Iran, sa svoje strane, neće ostati pasivan posmatrač, već će gotovo sigurno odgovoriti kombinacijom oštre retorike, selektivnog prekida saradnje i pokušaja da evropske mere prikaže kao deo šire strategije pritiska Zapada na suverenu državu. Teheran će nastaviti da koristi regionalne poluge uticaja i energetsku dimenziju kao instrumente odvraćanja, računajući na unutrašnje razlike unutar EU i zamor evropskih društava od produženih spoljnopolitičkih kriza. Upravo u toj dinamici leži analitička dubina krize, jer ona ne proizlazi iz jednog poteza ili jedne odluke, već iz sudara dugoročnih strateških ograničenja i kratkoročnih političkih imperativa.
Na kraju, bezbednosna politika EU prema Iranu u 2026. godini ne predstavlja prelomnu tačku u klasičnom smislu, već konsolidaciju trenda u kojem Unija sve češće reaguje kroz sankcije i simboličke poteze, svesna njihovih ograničenja, ali i nemoći da ponudi održivu alternativu. Ovakav pristup može proizvesti privremeni osećaj političke doslednosti, ali istovremeno ostavlja otvoreno pitanje da li EU zaista utiče na ponašanje Irana ili samo upravlja sopstvenom percepcijom odgovornosti u svetu koji postaje sve manje podložan normativnom oblikovanju.
Autor: Miljan Petrović