Januar 2025.
Od 2022. godine, kada su prvi put registrovane koordinisane kampanje sa veštački generisanim sadržajem tokom rata u Ukrajini, upotreba veštačke inteligencije u informacionim sukobima prestala je da bude eksperiment. Postala je instrument moći. Do 2025. godine, AI je postao sastavni deo konflikata na Bliskom istoku, Kavkazu i Balkanu. Digitalna propaganda više nije komunikacija. Ona je kod koji prepisuje ponašanje, emocije i odluke.
Balkanski informativni prostor deluje kao otvoreni sistem bez zaštitnog zida. Fragmentisani mediji, nisko poverenje u institucije i snažni istorijski narativi stvaraju pogodan teren za širenje propagande nove generacije. U tom sistemu, algoritmi postaju novi posrednici moći. Oni ne prenose poruke — oni ih kodiraju. Geopolitički narativi velikih sila šifruju se u lokalne teme, od „odbrane tradicije“ do „otpora globalnim strukturama“. To je enkripcija moći u realnom vremenu.
Veštačka inteligencija više ne služi automatizaciji kampanja. Ona modeluje svest. Sistemi za analizu jezika i emocija omogućavaju algoritamsku politiku — precizno ciljanu, adaptivnu, bešumnu. U sukobima niskog intenziteta, kao u Gazi ili Nagorno-Karabahu, AI već određuje raspoloženje javnosti, preračunava reakcije i menja sadržaj pre nego što ljudska pažnja registruje promenu. Granica između istine i simulacije postaje tehnički parametar, ne moralna kategorija.
Deepfake tehnologije predstavljaju najopasniji oblik tog procesa. Simulirane izjave lidera, snimci koji deluju autentično, slike koje izazivaju paniku — sve to stvara realnost bržu od stvarne. Platforme sporo reaguju. Algoritmi za detekciju kasne. U kriznim situacijama, nekoliko sati zakašnjenja dovoljno je da se trajno promeni percepcija. Informacioni prostor postaje bojno polje bez povratnog puta.
Geopolitika digitalnog uticaja funkcioniše po principu distribuirane mreže. SAD, Kina i Rusija razvile su sopstvene modele algoritamske politike. Ruski model koristi emocionalnu polarnost i dezinformaciju. Kineski gradi kontrolisani narativ pozitivnog poretka. Zapadni modeli nude kontrakod — narative zasnovane na „faktičkoj rekonstrukciji“. Na Balkanu se svi ti sistemi preklapaju. Platforme pod različitim uticajima kombinuju stvarne i simulirane sadržaje, koristeći lokalne aktere kao prenosne čvorove. Ritmovi dezinformacija daleko su brži od ritmova provere činjenica.
U više od 40% analiziranih kampanja u 2024. godini prepoznat je AI potpis — generisani tekstovi, grafike i video-snimci distribuirani kroz stvarne mreže. Digitalni suverenitet regiona praktično ne postoji. Balkan je zona za testiranje. Slaba regulativa, ograničene verifikacione mogućnosti i visoka politička fragmentacija čine ga idealnim laboratorijskim okruženjem za testiranje novih propagandnih protokola.
Evropska unija je polovinom 2024. godine usvojila AI Act, ali implementacija u regionu ostaje spora. Baltičke zemlje već razvijaju mehanizme za praćenje informacionih tokova u realnom vremenu. Balkan, nasuprot tome, i dalje reaguje post festum. Potrebni su regionalni centri za digitalnu otpornost – čvorišta koja povezuju tehničku analitiku, regulatorni okvir i obaveštajnu procenu. Prevencija mora zameniti reakciju.
Transparentnost u državnoj upotrebi AI sistema postaje pitanje bezbednosti, ne etike. Ako se algoritamska politika koristi bez nadzora, granica između državne komunikacije i manipulacije nestaje. Gubitak poverenja postaje strateški rizik.
U januaru 2025. godine jasno je: digitalna propaganda nije medijski fenomen, već bezbednosni parametar. AI je ubrzao evoluciju dezinformacija, ali je istovremeno razotkrio slabosti demokratskih društava – sporu adaptaciju, institucionalnu inerciju, digitalnu naivnost. Za Balkan, koji se nalazi između mreža velikih sila, ključno pitanje više nije kako kontrolisati informaciju, već kako očuvati poverenje.
U eri enkripcije moći, istina više nije činjenica, već proces. A onaj ko kontroliše algoritam, kontroliše percepciju stvarnosti. Budući sukobi biće vođeni ne tenkovima, već kodom — tihim, preciznim, samoučećim.
Autor: Aleksandar Stanković