April 2025.
Tri godine nakon što rat u Ukrajini potpuno promeni evropsku računicu i dve godine nakon što EU pokuša da upali najambiciozniji energetski motor svoje istorije, promatram kako kontinent i dalje šeta između ideala Zelenog dogovora i realnosti uporne energetske zavisnosti, te pokušavam da objasnim zašto evropska priča i dalje škripi na spojevima između politike, tržišta i geopolitike. EU, doduše, smanjuje ruski gas sa preko 40% 2021. na ispod 15% 2024, ali analitička dubina krize ostaje, jer se cena te promene i dalje premešta između ekonomije i politike.
S jedne strane, evropska energetska tranzicija deluje kao manifest strateške autonomije i klimatske savesti, a s druge mi pokazuje kako liberalni model tržišnog poverenja puca kada globalne turbulencije zavrte igru. Evropa balansira između zelene budućnosti i senke ruskog gasa koji, i pored sankcija i diversifikacije, ostaje konstanta političke ranjivosti, a s tim u vezi čini mi se da EU i dalje gradi bezbednosnu arhitekturu na terenu koji stalno klizi.
Moskva u prethodne dve decenije pretvara svoju energetsku ulogu u političku alatku i, iako rat u Ukrajini razara staro partnerstvo, Rusija ne gubi nerve nego menja pravac. Ona koristi Tursku, Mađarsku i delom Srbiju da zadrži svoje energetske kanale, a „Turski tok“ pretvara u geostrateški ventil kroz koji testira evropsko jedinstvo. To postaje neka vrsta kontrolisanog haosa u energetskom smislu — dovoljno stabilnog da traje, dovoljno nepredvidivog da nervira.
Period 2023–2025. pokazuje mi da zamena ruskog gasa nikada nije samo tehničko pitanje. Novi dobavljači – Norveška, Alžir, Katar, SAD – nose sopstvene zavisnosti i sopstvene političke rizike. Evropa sada živi između više energetskih čvorišta, izloženih cenovnim šokovima i sigurnosnim problemima duž Crvenog mora i istočnog Mediterana, pa s tim u vezi svaka nova ruta izgleda kao kombinacija šanse i rizika.
Rusija istovremeno gradi dugoročne veze sa Azijom. „Snaga Sibira 2“ i ugovori sa Kinom, Indijom i Turkmenistanom pokazuju kako Moskva preusmerava svoju energetsku doktrinu ka evroazijskom prostoru i koristi evropsku nestabilnost kao politički kapital koji stalno vraća u igru.
Evropski Zeleni dogovor prerasta u stratešku doktrinu, ali njegova primena u realnosti stvara unutrašnje pukotine. Industrija Nemačke i Poljske upozorava na deindustrijalizaciju, dok Francuska i Španija guraju nuklearnu energiju, a severne zemlje guraju obnovljive izvore i vodonik. S tim u vezi, Unija pokušava da uskladi sve te tokove, ali ih spaja kao sistem koji stalno pregoreva.
Pandemija, rat i energetski potresi pretvaraju klimatsku politiku u pitanje nacionalne bezbednosti. Sve više država želi da uspori tempo tranzicije, dok Evropska komisija pokušava da održi Zeleni dogovor kao neku vrstu „zelenog NATO“ – političko-klimatski okvir koji bi trebalo da smanji spoljne zavisnosti i poveća unutrašnju koheziju, mada mi deluje da proces sve više liči na sekuritizaciju svakodnevice.
Geopolitika tehnologija dodatno komplikuje celu priču. Kineska dominacija u solarnim panelima, baterijama i retkim mineralima otvara novu vrstu zavisnosti. Evropa beži od ruskog gasa, ali rizikuje da sklizne u kinesku tehnološku orbitu, pa u Briselu sve češće pominju „de-risking“ umesto potpunog „decoupling“. S tim u vezi, Evropa se trudi da ostane nezavisna, ali radi to u svetu gde zavisnosti stalno menjaju oblik.
Regionalna dimenzija svega toga ostaje ključna. Jugoistočna Evropa živi u preseku infrastrukture, politike i bezbednosti. Srbija, Mađarska i Bugarska balansiraju između evropskih obaveza i praktičnih koristi od ruskih energenata, dok Istočni Mediteran i Severna Afrika postaju novi izvori evropske pažnje. Egipat i Izrael nude gasovodna rešenja, a Alžir i Libija pokušavaju da stabilizuju svoje kapacitete – što stalno otvara nove linije tenzija.
U tom miksu, Turska se javlja kao energetski posrednik koji kontroliše Crno more i Bliski istok i balansira između NATO, Rusije i Azerbejdžana. Evropa, bez obzira na rezerve prema autoritarnim tendencijama Ankare, sve više prihvata tursku poziciju energetskog čvorišta, jer nema mnogo izbora.
Energetska tranzicija nije samo ekološka priča, nego geopolitička revolucija koja ponovo određuje šta znači moć, zavisnost i autonomija. Evropa kao „normativna supersila“ ima pravila, ali nema dovoljno energetske samodovoljnosti da ih uvek sprovede. S tim u vezi, narednih pet godina postaju test sposobnosti Unije da očuva političku koheziju, ojača infrastrukturu, stabilizuje partnere u Severnoj Africi i na Bliskom istoku i zadrži industrijsku konkurentnost.
Ako ne uspe, Evropa lako pretvara Zeleni dogovor u tehnološki ideal bez čvrste geopolitike — u projekat koji lepše izgleda na papiru nego u realnom svetu i koji na kraju zavisi od energije i resursa nad kojima Unija nema pravu kontrolu.
Autor: Miljan Petrović