Avgust 2025.
Nakon stupanja u konfrontaciju sa Izraelom tokom juna 2025. godine, koji ostaje zabeležen u sredstvima javnog informisanja kao „rat od 12 dana“, Iran je ušao u novu fazu spoljne politike koja kombinuje eksplicitnu vojnu poruku sa ciljanom diplomatijom i strateškom racionalizacijom tolerancije rizika, pri čemu Teheran očigledno teži da istovremeno afirmiše sposobnost odvraćanja, ograniči direktnu eskalaciju i povećava političku cenu za protivnike i njihove saveznike u regionu. Tokom nekoliko talasa razmene dejstava nakon inicijalnih iranskih napada, videlo se da Teheran koristi balističke i bespilotne napade da demonstrira tehničku sposobnost i domet, ali i da testira pragove izraelskih i koalicionih odbrambenih sistema; takav pristup nije impulsivan, već predstavlja instrument kojim Iran pokušava da preoblikuje regionalnu ravnotežu bez pokretanja opšteg rata.
U praksi, Teheran kombinuje tri paralelna kanala delovanja: direktnu vojnu aktivnost fokusiranu na sposobnosti protivvazdušne odbrane i ključne infrastrukture, intenzivnu podršku saveznicima i proxy snagama širom Levanta i Persijskog zaliva radi multiplikacije pritiska, te diplomatske napore usmerene na umanjivanje međunarodne osude i održavanje komunikacionih kanala sa ključnim akterima, posebice državama u Zalivu koje sadačeže prag tolerancije prema eskalaciji. Taj višeslojni pristup pokazao se u talasima napada i odgovora koji su usledili – dok Iran nastoji da pokaže da može da nanese štetu strateškim ciljevima, zemlje regiona i globalne sile oslanjaju se na diplomatske i odbrambene instrumente da umanje rizik širenja sukoba.
Strateški cilj Teherana deluje dvostruko: kratkoročno, režim želi da odvrati Izrael i njegove saveznike od ponavljanja ciljanih akcija unutar iranskog suverenog prostora i da podigne cenu takvih operacija; srednjeročno, Iran pokušava da konsoliduje veću regionalnu poziciju koja bi mu omogućila da pregovara o ograničenjima konflikta iz pozicije snage, istovremeno negujući kapacitete za dugotrajnu stratešku konkurenciju. U tom smislu, iranska akcija predstavlja kalkulisanu provokaciju koja testira geopolitičke reakcione lance – koliko će daleko SAD i njihovi partneri ići u direktnom uključivanju, kakva će biti uloga evropskih političkih mehanizama u pritisku na Teheran, i da li će regionalni akteri poput Saudijske Arabije, UAE i Turske uspostaviti prag tolerancije koji sprečava dalju eskalaciju.
Posledice za regionalnu ravnotežu razvijaju se kroz nekoliko međusobno povezanih kanala. Prvo, vojna dinamika: sukob je jasno pokazao ograničenja i prednosti raketnih napada naspram sofisticiranih sistema protivraketne odbrane, što podstiče regionalne sile da revidiraju svoje doktrine i investicije u odbrambene tehnologije, logistiku i mreže obaveštajnog delovanja. Drugo, politička dinamika: države u regionu sada reorganizuju spoljnu politiku tako što balansiraju između suverenih interesa, ekonomskih pritisaka i izbegavanja direktnog sukoba, što znači da će pregovarački prostori u skoroj budućnosti više zavisiti od bilateralnih aranžmana i neposrednih bezbednosnih kalkulacija nego od univerzalnih multilateralnih platformi. Treće, ekonomski i energetski kanali: strah od širih sukoba utiče na energetske tokove i investicione odluke, pa zemlje izvoznice i tranzita energenata aktivno rade na diversifikaciji i zaštiti kritične infrastrukture. Ove implikacije govore da regionalna ravnoteža više ne zavisi samo od vojnih kapaciteta, već i od brzine i efikasnosti političkih i ekonomskih prilagođavanja.
Teheran će verovatno nastaviti da primenjuje strategiju ograničenog rizika: održavaće kapacitete za masovne napade koje može da koristi selektivno, simultano jačajući asimetrične mreže i diplomatske veze koje smanjuju troškove izolacije. To znači da će sukobi ostajati ograničeni u prostoru i vremenu, ali učestalost i intenzitet taktika tit-for-tat verovatno će porasti u narednim kvartalima, naročito u fazama kada se unutrašnja ili spoljnopolitička legitimnost u Teheranu i Tel Avivu stavi na test. U situacijama eskalacije, Iran će takođe nastojati da izbegne direktan okršaj sa nuklearnim ili konvencionalno superiornim saveznicima Izraela tako što će širiti konflikt kroz posredne aktere i hibridne napade na osetljive ciljeve, istovremeno stavljajući veto na mehanizme koji bi mogli da ga izoluju na ekonomskom planu.
Međutim, ova strategija donosi i rizike kojima Teheran mora da upravlja: moguće erozije materijalnih kapaciteta u dužem roku ukoliko eskalacija potraje, rast političkog i ekonomskog pritiska od ključnih partnerskih država koje ne žele destabilizaciju regiona, i potencijalne unutrašnje tenzije ako javno mnjenje i ekonomska elita procene da troškovi konfliktenih politika postaju previsoki. Upravljanje ovim rizicima zahteva sofisticiranu kombinaciju vojnog odvraćanja, diplomatskih ponuda i ekonomskih kompenzacija – aspekata koji će definisati iransku politiku u narednom periodu.
Zaključno, 12 dana sukoba sa Izraelom promenili su parametre regionalne ravnoteže, obzirom da je potvrđena sposobnost Teherana da deluje na razmeđi konvencionalne i hibridne moći, a istovremeno je otvoren i prostor za dinamičniji, ali i ranjiviji balans interesa među regionalnim i globalnim akterima. Stoga, predstojeći period zahteva aktivno upravljanje rizicima kroz diplomatske kanale, modernizaciju odbrambenih kapaciteta i regionalne mehanizme koji smanjuju opasnost od slučajnih ili namernih eskalacija, pri čemu će sposobnost država da kombinuju političke i ekonomske instrumente sa instrumentima odvraćanja odrediti stabilnost Persijskog zaliva i istočnog Mediterana u srednjoročnom periodu.
Autor: Tanja Kazić