Avgust 2025.
Balkan u 2025. godini ulazi u novu fazu političke i bezbednosne neizvesnosti, jer region istovremeno prati signale iz Brisela i sopstvenu dinamiku nerešenih nacionalnih pitanja koja i dalje određuju ritam stabilnosti. Proces proširenja Evropske unije ostaje najvažniji strateški okvir za većinu država Zapadnog Balkana, ali njegova usporena priroda stvara ambijent u kojem lokalni politički akteri preispituju motive i traže alternativne izvore uticaja. To otvara niz pitanja o tome koliko je evropski projekat i dalje u stanju da funkcioniše kao glavni mehanizam stabilizacije regiona. Drugim rečima, Balkan ostaje prostor gde nacionalni interesi, identitetske tenzije i geopolitička nadmetanja istovremeno oblikuju politički DNK svake države.
S tim u vezi, stanje regionalne bezbednosti podseća na organizam izložen stalnim stresorima upravo zato što nerešeni odnosi Beograda i Prištine oblikuju čitavu bezbednosnu arhitekturu jugoistočne Evrope, pri čemu se jasno vidi da teret nestabilnosti ne pada ravnomerno, već ga u najvećoj meri nosi Srbija koja uporno pokušava da očuva svoj politički DNK i teritorijalni integritet uprkos pritiscima. Normalizacija odnosa ne napreduje jer Priština kontinuirano izbegava kompromisne modele i unilateralnim potezima pojačava tenzije na terenu, dok terenska dinamika periodično pokazuje znakove akutne destabilizacije koji najviše pogađaju srpsko stanovništvo južno i severno od Ibra. Virus nestabilnosti ulazi u cirkulaciju svaki put kada izostane konstruktivan politički signal, ali to najpre osećaju Srbi na Kosovu i Metohiji, jer se nalaze u okruženju koje reaguje na svaku institucionalnu asimetriju i svako pomeranje političkog fokusa. To otvara niz pitanja o tome da li Evropska unija zaista ima kapacitet da nametne jasan vremenski okvir za dijalog i da li je spremna da primeni konkretne instrumente pritiska na Prištinu, umesto da očekuje od Beograda da jednostrano ispunjava obaveze. Drugim rečima, odnos Beograda i Prištine ostaje test ne samo za kredibilitet evropskog projekta, već i za sposobnost Evrope da prepozna realne bezbednosne rizike kojima je Srbija izložena i da ih uvaži u skladu s principima na koje se sama poziva.
Bosna i Hercegovina funkcioniše kao najkompleksniji slučaj političke fragmentacije u Evropi, što stvara trajnu institucionalnu slabost. Entitetske tenzije, sporna ustavna arhitektura i duboki politički raskoli otežavaju svaku vrstu unutrašnjeg reformskog zamaha. To otvara niz pitanja o održivosti Dejtonskog okvira i o dugoročnim kapacitetima međunarodne zajednice da obezbedi političku stabilnost bez stalnog nadzora. Drugim rečima, Bosna i Hercegovina ostaje država sa hroničnim disbalansom između formalne državnosti i stvarne političke funkcionalnosti. S tim u vezi, sekuritizacija svakodnevice postaje deo političkog pejzaža, jer građani žive u sistemu u kojem političke krize direktno utiču na ekonomsku sigurnost, socijalne tokove i međunacionalne odnose.
Crna Gora balansira između evropskog puta i unutrašnjih identitetskih podela koje utiču na svaki politički ciklus. Dinamika vlasti i opozicije, promenljive koalicije i uticaj spoljnopolitičkih aktera stvaraju ambijent koji ne uspeva da se stabilizuje i pored formalnog institucionalnog okvira. To otvara niz pitanja o kapacitetu države da izgradi stabilan društveni imunitet na političke turbulencije koje proizlaze iz identitetskih rascepа i spoljnog mešanja. Drugim rečima, Crna Gora ostaje u stanju političke oscilacije koje utiče na njen evropski kurs. S tim u vezi, analitička dubina krize postaje vidljiva onda kada se paralelno posmatraju unutrašnja politička dinamika i spoljnopolitički odnosi, jer se prelamaju interesi EU, NATO-a i drugih centara moći.
U Severnoj Makedoniji i Albaniji, evropski put zadržava relativno stabilan tempo, ali obe države osećaju zamor zbog sporosti evropskih procesa. U Severnoj Makedoniji nerazrešena pitanja identiteta i sporenja sa susedima dodatno komplikuju integracioni kurs. Albanija, iako stabilnija u političkom smislu, i dalje ulaže napor da modernizuje institucije i ojača državne kapacitete. To otvara niz pitanja o sposobnosti Evropske unije da ostane kredibilan akter, pogotovo u trenutku kada sopstvene unutrašnje rasprave usporavaju donošenje strateških odluka. Drugim rečima, čak i države koje se kreću u dobrom pravcu ne vide dovoljno jasan horizont integracije.
S tim u vezi, širi kontekst bezbednosti igra sve veću ulogu. Energetska tranzicija u Evropi, promene u globalnim lancima snabdevanja, migracioni pritisci i nova faza odnosa između Zapada i Rusije oblikuju politički pejzaž Balkana. Region reaguje na ove globalne procese u skladu sa sopstvenim interesima i kapacitetima, što ponekad otvara prostor za kontrolisani haos koji određeni akteri koriste za jačanje svoje unutrašnje političke pozicije. To otvara niz pitanja o tome da li EU može da integriše Balkan dovoljno brzo kako bi sprečila prodor alternativnih geopolitičkih uticaja. Drugim rečima, budućnost evropske bezbednosti u velikoj meri zavisi od političke sudbine regiona.
Uloga NATO dodatno komplikuje regionalnu dinamiku. Dok su Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija integrisane u Alijansu, Srbija održava politiku vojne neutralnosti, a Bosna i Hercegovina ostaje u statusu fragmentisanog napretka. To otvara niz pitanja o bezbednosnoj sinhronizaciji regiona, jer različiti modeli odbrambene politike utiču na ukupno strateško planiranje Evrope. Drugim rečima, Balkan se nalazi na raskrsnici između integrisanih bezbednosnih sistema i nacionalnih politika koje nisu međusobno usklađene.
Pred regionom se otvara period u kojem će proces evropskog proširenja i rešavanje nacionalnih pitanja biti međusobno uslovljeni. Ako Evropska unija ne obnovi političku volju za integraciju Zapadnog Balkana, region može ući u stanje dugotrajnog političkog zamora, gde nerešena pitanja ponovo pokreću cikluse nestabilnosti. To otvara niz pitanja o sposobnosti EU da uspostavi dugoročne mehanizme prevencije kriza, koji bi obuhvatili ekonomske reforme, jačanje institucija, rešavanje identitetskih sporova i modernizaciju bezbednosnog sektora. Drugim rečima, evropska bezbednost ne može da bude stabilna bez stabilnog Balkana.
S tim u vezi, može se reći da region ulazi u fazu snažne geopolitičke konkurencije, u kojoj će unutrašnja otpornost institucija, brzina evropskih procesa i sposobnost upravljanja lokalnim krizama biti ključni faktori. Ukoliko ovi elementi ostanu nedovoljno razvijeni, Balkan može postati prostor u kojem se sekuritizacija svakodnevice produbljuje i u kojem politička stabilnost zavisi od spoljnog nadzora, a ne od funkcionalnih demokratskih struktura. To otvara niz pitanja o dugoročnoj održivosti evropske bezbednosti, jer Balkan ostaje neuralgična tačka čije nerešene krize mogu imati posledice daleko šire od sopstvenih granica.
Autor: Miljan Petrović, Miloš Grozdanović