Decembar 2025.
Latinska Amerika se danas nalazi na raskršću koje podseća na istorijske cikluse nestabilnosti, ali s tim u vezi, otvara se novo poglavlje u kojem populizam ne samo da oblikuje javnu politiku, već i redefiniše granice društvenog ugovora i institucionalnog legitimiteta, dok protesti i geopolitički zaokreti postaju mera stvarne dubine krize, koja prevazilazi običnu disfunkciju vlasti i prelazi u paradigmu stalne političke tenzije i sekuritizacije svakodnevice. U 2025. godini, vidimo kako se tradicionalne percepcije levice, desnice i centrističkih opcija sve više rasplinjuju pod pritiskom ekonomske krize, kulture identiteta i međunarodnih uticaja, što kombinovano stvara ambijent koji se može opisati kao kontrolisani haos kontinentalne dimenzije.
Protestni talasi u Peruu tokom 2025. jasno su ilustrovali ovu dinamiku, jer je parlament 10. oktobra smenio predsednicu Dinu Boluarte nakon što su masovni protesti protiv državne politike i nasilja eskalirali do tačke u kojoj je legitimitet izvršne vlasti postao upitan, a građani su iznova izašli na ulice zahtevajući duboke promene u načinu na koji država reguliše javnu bezbednost i društvenu koheziju, uz konstataciju da je nasilje povezano s rastućim kriminalom samo jedan od simptoma mnogo dubljeg sistema tenzija. Ta epizoda pokazuje da Latinsku Ameriku ne pogađa samo set globalnih trendova, već da se problemi unutar država reprodukuju i pojačavaju, često dovodeći do institucionalne blokade i erozije poverenja u demokratske mehanizme ‑ bez čega politički sistem gubi sposobnost da se adaptira bez eskalacije nasilnih konfrontacija.
S tim u vezi, situacija u Venezueli predstavlja posebno kompleksan slučaj, jer režim Nicolasa Madura koristi kombinaciju oštre represije, kontrole pravosuđa i narativne retrorazvoja prema spoljnim pretnjama kako bi opravdao internu politiku suzbijanja opozicionog prostora, što je dodatno pojačano geopolitičkim tenzijama i kritikama međunarodnog okruženja o navodnim kršenjima ljudskih prava i pritiscima na civilno društvo. Ovaj model autoritarne adaptacije jasno ukazuje kako se vladajuće elite služe ideološkim narativima i bezbednosnim diskursom kako bi održale kontrolu, pri čemu protesti iz 2024–2025, iako žestoki i brojni, još nisu uspeli da razore strukture koje perpetuiraju ekskluziju i polarizaciju.
Istovremeno, uspesi radikalno desnih i populističkih figura na izborima, kao što je slučaj pobede Hosea Antonija Kasta na čileanskim predsedničkim izborima krajem 2025. (koji su doneli podršku za oštrije stavove o kriminalu i migraciji), signaliziraju promenu konfiguracija političke snage u regionu koji je, čak i mnogo više nego ranije, zahvaćen dvosmernim strujama koje odražavaju frustraciju građana prema tradicionalnim političkim narativima i istovremenu težnju ka snažnoj državi koja može garantovati red i ekonomske perspektive. Taj spoj populističkih obećanja i naglašene retorike o „povratku kontrole“ dopušta konkurenciju između narativa, koji sve češće koriste diskurzivnu opremu polarizacije i bezbednosnih registracije kako bi mobilisali birače kroz strah, nezadovoljstvo i prometerizaciju svakodnevnih iskustava.
Protesti u Meksiku koji su počeli sredinom 2025. nakon ubistva gradonačelnika Uruapana i eskalacije nezadovoljstva zbog neuspeha vlade u suočavanju s kriminalom i korupcijom dodatno pokazuju da protesti više ne ostaju limitirani na zahtjeve kratkoročnih politika, već prelaze u trajne obrasce mobilizacije koji uključuju i generaciju Z i šire društvene energije u novu fazu javnog izražavanja, što vlasti često doživljavaju kao pretnju po stabilnost i odgovaraju prisilnim merama.
S tim u vezi, fenomen protestnih pokreta u Paraguaju krajem septembra 2025. godine takođe ukazuje na isto kretanje, jer su demonstranti uspeli da utiču na političku agendu vlade oko pitanja relokacije Instituta za prava domorodačkih zajednica, što sugeriše da čak i manje države mogu povremeno nadjačati institucionalnu inertnost ako protesti uspeju da artikulišu jasno formulirane zahteve i izazovu legitimno prilagođavanje politike.
Ove regionalne manifestacije nasilja i mobilizacije ne mogu se posmatrati izolovano od šire globalne slike u kojoj populizam i polarizacija vise nad demokratskim institucijama kao stalna senka, a ekonomske neizvesnosti samo dodatno podstiču osećaj krize. Ekonomska stagnacija, pad poverenja u institucije i percepcija da elita ne služi interesima već sebi, dovode do toga da sukobi prerastaju u svakodnevni akt političkog delovanja, pa čak i sekuritizaciju svakodnevnih pitanja, poput cena goriva, bezbednosnog odgovora na kriminal i pristupa javnim resursima. U tom smislu, analitička dubina krize ne leži samo u brojkama protesta ili promenama vlasti, već u strukturalnom padu društvenog ugovora koji sve češće rezultuje nepredvidivim i dinamičnim obrascima mobilizacije.
Geopolitički zaokreti u Latinskoj Americi, uključujući antecendentalne pritiske velikih sila i regionalne inicijative konzervativnih saveza koji nastoje da kontriraju populističkim vladama, još su jedan sloj ove kompleksne slike, jer spoljne sile i globalni diskursi dodatno utiču na dinamiku konflikta i legitimnosti, što dovodi u pitanje tradicionalne alijanse i otvara prostor za nove regionalne konfiguracije moći. S tim u vezi, Latinsku Ameriku ne možemo sagledavati izolovano: ona je poligon sudara globalnih interesa, lokalnih identiteta i sve intenzivnijeg rivaliteta između narativa koji teže ka većoj uključenosti građana i onih koji se oslanjaju na autoritarne tendencije kako bi prevladali trenutnu fragmentaciju političkog života.
Ukratko, Latinska Amerika danas stoji na ivici između institucionalne rekonfiguracije i hronične nestabilnosti, jer populizam i protesti ne samo da oblikuju politički pejzaž, već redefinišu granice normativnih očekivanja i političkih mogućnosti, pri čemu država i društvo ostaju u stalnom dijalogu konflikta, koji često prelazi granicu mirne tranzicije i ulazi u polje permanentnog preispitivanja legitimiteta, moći i budućnosti demokratije u regionu.
Autor: Miljan Petrović