Februar 2025. godine
Pogoršanjem političko-bezbednosne situacije u Libiji i u Sahelu tokom 2024. godine ponovo je potvrđeno da se eksalacija nasilja i produbljivanje nestabilnosti u Africi ne mogu posmatrati kao izolovan regionalni fenomen. Naročito pogoršanje političko-bezbednosne situacije u Maliju, Nigeru i Burkini Faso, u paru sa kontinuiranim sukobima u Libiji, generiše političke, bezbednosne i migracione implikacije koje direktno pogađaju Evropu – a posredno i Balkan.
Kao region koji već čitavu deceniju funkcioniše kao spoljna granica Evropske unije i koridor migracija, Balkan se postepeno transformisao u „sekundarni front“, na koji se oslikavaju posledice inicijalno bliskoistočnih, a danas i afričkih kriza. U trenutku kada se Evropska unija suočava sa ograničenim instrumentima za stabilizaciju Sahela, a fokus saveza NATO je usmeren na Istok, zemlje Zapadnog Balkana sve češće postaju deo šire bezbednosne arhitekture, koja reaguje na procese van svog neposrednog okruženja.
Svrgavanje proevropskih vlada u nizu država Sahela pučevima, u paru sa rastom uticaja ruskih i lokalnih paravojnih struktura, stvorili su novu geopolitičku realnost u Africi. Rusko prisustvo, koje se na afričkom kontinentu manifestuje u obliku „Afričkog korpusa“ (naslednika grupe Wagner), doprinelo je konsolidaciji novih autoritarnih režima, ali ne i dugoročnoj stabilnosti. Umesto toga, Sahel je postao centar prelivanja trgovine naoružanjem, ilegalnih tokova migracija i rasplinjivanja ideoloških narativa koji sve češće pronalaze put prema severu.
Libija, koja i dalje funkcioniše podeljena duž linije istok-zapad, predstavlja ključnu tranzitnu tačku tog procesa. Nedostatak jedinstvene vlade i fragmentisane bezbednosne strukture u zemlji omogućavaju da kriminalne i terorističke grupe deluju nesmetano, dok istovremeno kontrolišu migracione tokove prema Mediteranu. U tom kontekstu, Balkan nije samo geografska zona tranzita, već i potencijalni prostor za društveno-političke efekte afričke nestabilnosti.
Migracioni tokovi u tranzitu kroz Srbiju i druge države regiona sve više odražavaju šire geopolitičke procese u Africi. Naime, poslednjih godina, a naročito tokom 2024. godine, beleži se povećan broj migranata iz Sudana, Čada, Nigera i Libije, što ukazuje na transformaciju klasične balkanske rute iz rute obojene bliskoistočnim geografskim identifikatorima u širi sistem koji sada povezuje Afriku, Bliski istok i Evropu. Taj fenomen ne donosi samo humanitarne izazove, već i rizik od bezbednosnih implikacija, posebno u pogledu infiltracije kriminalnih i ekstremističkih struktura u balkanske mreže.
Pored migracija, rastući uticaj afričkih kriza primetan je i kroz energetsku i opštu ekonomsku prizmu. Poremećaji u snabdevanju energijom, trgovini i bezbednosti Mediterana utiču na balkanske ekonomije koje su duboko povezane sa italijanskim i grčkim tržištem. Naročito nestabilnost u Libiji, koja predstavlja vrlo važan izvoznik nafte i gasa, indirektno povećava pritiske na evropsko energetsko tržište, što se preliva na Zapadni Balkan kroz rast cena i energetsku nesigurnost.
U geopolitičkom smislu, afrička nestabilnost pruža priliku za jačanje uticaja spoljnih aktera u Evropi. Rusija i Kina sve češće koriste afričke partnere kao poluge u širim odnosima sa Evropskom unijom, dok Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Rusija preko Libije projektuju svoje interese ka Mediteranu i Balkanu. Time se otvara pitanje: da li je Balkan samo posmatrač ovih procesa, ili pak njihov sve aktivniji deo?
Prisustvo stranih investicija povezanih sa državama koje deluju u afričkom kontekstu ukazuje na ubrzano povezivanj balkanskog i afričkog geopolitičkog prostora. U isto vreme, pojedine države regiona, poput Srbije i Hrvatske, obnavljaju svoje istorijske kontakte sa afričkim zemljama u kontekstu ekonomske diplomatije, što Libiju i Sahel sve više postavljaju kao elemente nekih budućih balkanskih strategija, nasuprot državama EU, koje postepeno prave otklon od ovog afričkog regiona.
Sukobi u Libiji i širem pojasu Sahela, dakle, ne prestavljaju samo lokalne i regionalne krize, već su se transformisali u globalne izazove koji se u talasima prenose do jugoistoka Evrope. Ukoliko bezbednosni vakuum nastavi da dominira Afrikom, Balkan će nastaviti da trpi posledice – bilo kroz migrantske rute, ili pak kroz ekonomsku i energetsku zavisnost.
Za region koji tradicionalno teži ka evrointegracijama, ključni zadatak u narednim godinama biće svakako konstruisanje mehanizama za rano upozoravanje i koordinaciju sa evropskim bezbednosnim strukturama. Balkan više nije samo periferija, već i potencijalni sistem Evrope za rano upozorenje. Stoga, razumevanje afričkih kriza i njihovih posledica postaje preduslov za očuvanje stabilnosti u sopstvenom dvorišu.