Oktobar 2025.
Puč izveden 25. septembra 2025. godine na Madagaskaru, kojim je svrgnut predsednik Andri Radžoelina, predstavlja još jedan udarac krhkoj demokratskoj tranziciji ove ostrvske države. Nakon nekoliko meseci rastućih tenzija unutar oružanih snaga, krize u snabdevanju vodom i strujom, te nezadovoljstva ekonomskim padom, pobunjena vojna klika – predvođena pukovnikom Majklom Randrianirinom – preuzela je vlast, raspustila parlament i suspendovala Ustav, uz obećanje o održavanju referenduma radi uspostavljanja demokratskog reda.
Puč je usledio svega nekoliko godina nakon što je Radžoelina pokušao da konsoliduje moć kroz ustavne reforme koje su, kako tvrde kritičari, favorizovale predsednički sistem i slabile ulogu institucija, a sve sa ciljem raspuštanja Parlamenta, kako bi sprečio opoziciju da bi sprečio izglasavanje nepoverenja u predsednika, a samim tim i tendencije koje bi vodile ka potraživanju njegovog odstupanja sa vlasti. Madagaskar, koji je od sticanja nezavisnosti 1960. godine preživeo četiri uspešna puča, uključujući ovaj kojem danas svedočimo, kao i dva neuspela puča (pokušana 2006. i 2010. godine), ponovo je ušao u političku spiralu, gde vojna intervencija postaje predvidiv mehanizam korekcije političkog kursa.
Dakle, aktuelni puč nije iznenađenje, već kulminacija dugog procesa institucionalne retrogradnosti. Tokom poslednje tri godine, politički sistem zemlje karakterisala je kombinacija ekonomskog pada, sve dublje korupcije i gubitka poverenja u demokratske procese. Uz to, indikativno je da afričke države i dalje neguju „instituciju puča“ kao modalitet neustavne smene vlasti, čemu u prilog ide činjenica da je puč koji beležimo u Madagaskaru već deseti puč na kontinentu u ovoj deceniji, čime se pitanje analize i projekcije razvoja situacije na terenu stavlja u fokus istraživača koji se bave fenomenom političkog nasilja.
Naime, analizirajući način na koji je na Madagaskaru formirano stanje rizika od puča, kao i okidače koji su doveli do smene vlasti ovim putem, indikativno je da se u centar interesovanja stavlja činjenica da je Radžoelina pokušavao da balansira između međunarodnih kreditora i domaćih elita, ali da je ekonomski rast od 2.3% u 2024. godini bio nedovoljan da ublaži inflaciju i nezaposlenost, dok je ruralna populacija – koja čini više od dve trećine stanovništva – nastavila da trpi posledice porasta cena hrane i goriva. Time su stvoreni uslovi za skliznuće Madagaskara u stanje rizika od puča.
Na političkom planu, parlamentarna opozicija bila je marginalizovana, a izborni proces ocenjen kao „delimično slobodan“. Pojava novih građanskih pokreta, posebno među urbanom omladinom, predstavljala je izazov za vlast, ali je vojska taj društveni nemir interpretirala kao dokaz da je „civilna vlast izgubila legitimitet“. Navedena urbana omladina, koju pretežno čine pripadnici Generacije Zed, (Gen Z), pokrenula je svojevrsnu „Digitalnu revoluciju“, u okviru koje je, nadmudrujući lokalne snage bezbednosti, protesne aktivnosti planirala i organizovala putem enkriptovanih društvenih platformi, među kojima se ističu Discord, TikTok i Telegram, čime su ranije postojeće političke partije apsolutno skrajnute. Primatom omladine na ulicama, u političkom kontekstu, stvoreni su uslovi za stupanje odmetnute vojne klike na pozornicu, a na koncu, i za svrgavanje predsednika pučem.
Pukovnik Randrianirina, koji je do puča bio komandant Korpusa personalne, administrativne i tehničke službe oružanih snaga Madagaskara (CAPSAT) jedinice koja je, kao služba zadužena za kadriranje u oružanim snagama, oduvek u svojim rukama držala određeni stepen političke moći, opravdao je vojnu intervenciju „nacionalnom odgovornošću“ i potrebom da se „zaštite vitalni interesi države“. Njegova prelazna vlada obećala je „povratak na ustavni poredak“ u roku od 18 do 24 meseca, kada će se organizovati referendum. Međutim, istorijsko iskustvo i naučna (ne)utemeljenost svedoči o tome da su slična obećanja u prošlosti Madagaskara često prerastala u dugotrajne vojne režime, a da takav slučaj u ranijem periodu (ali i u današnje vreme – setite se Malija!) nije zaobilazio ni druge države pogođene pučem.
Reakcije međunarodne zajednice i regionalnih partnera bile su brze, ali neujednačene. Afrička unija suspendovala je članstvo Madagaskara i započela konsultacije o eventualnim sankcijama. Francuska, kao bivša kolonijalna sila i ključni investitor, izrazila je „duboku zabrinutost“ ali je istovremeno ostavila otvorene diplomatske kanale, s obzirom na svoje ekonomske interese u sektoru rudarstva i energetike. Pored toga, nužno je naglasiti i da je Francuska uzela učešće o omogućavanju svrgnutom predsedniku Andriju Radžoelini beg iz zemlje, čime je jasno da, u ovom slučaju, Francuska samo nastoji da se prilagodi novoj situaciji na terenu, kako bi zadržala interese u zemlji. Kina je reagovala pragmatično – pozivajući na „stabilnost i kontinuitet saradnje“, što je bila strategija i Ruske Federacije, dok su SAD i EU uslovile pomoć „jasnim planom tranzicije“.
Nestabilnost na Madagaskaru ima šire regionalne implikacije. Južna Afrika i Mozambik već izražavaju zabrinutost da bi talas nestabilnosti mogao ugroziti obalske rute i regionalne trgovinske tokove u Indijskom okeanu. U bezbednosnom kontekstu, Madagaskar zauzima stratešku poziciju u blizini važnih pomorskih linija koje povezuju istočnu Afriku sa Bliskim istokom i Azijom, zbog čega se na nivou regiona insistira na ponovnom uspostavljanju stabilne bezbednosno-političke situacije u zemlji. Pored toga, prisustvo međunarodnih rudarskih kompanija, koje eksploatišu nikl, kobalt i grafit, daje puču dodatnu geoeekonomsku dimenziju. Novi režim pokušava da uveri investitore da će „poštovati sve ugovorne obaveze“, ali je prisutan stav da su određene interesne grupe povezane sa vojskom već počele da preispituju koncesione ugovore potpisane tokom prethodne vlasti.
Naredne dve godine će biti odlučujuće u kontekstu budućnosti Madagaskara. U najboljem slučaju – a isključivo u okviru scenarija u kojem vojna hunta zaista organizuje referendum i uspostavi demokratsku vlast u periodu od najviše 24 meseca – uz međunarodni nadzor, država bi mogla stupiti na put institucionalnog oporavka. Međutim, istorijske činjenice i akademska informisanost nam signaliziraju da scenario verovatno neće biti tako pravolinijski, već će se radije formalizovati u obliku prolongirane vojne uprave. Navedeni scenario je najizgledniji, posebno imajući u vidu da pučeve današnjice – a i vojne hunte koje tim putem stupaju na vlast, neretko prate rascepi unutar oružanih snaga, kao i otpor civilnog društva (što se, u ovom slučaju, očekuje od predstavnika Gen Z!). Shodno tome, velika je verovatnoća da će vojni režim, pravdajući se prolongiranom nestabilnošću u državi, produžiti tranziciju, čime bi se uspostavila „autoritarna stabilnost“, ali nikako demokratija i nikako stvarna konsolidacija političko-bezbednosne situacije u zemlji. Na kraju, u slučaju bezizlaznog prolongiranja vladavine vojne hunte i negiranje svih demokratskih praksi na Madagaskaru, očekuje se regionalna izolacija, a zatim i produbljivanj ekonomske krize, koje bi bile rezultat uvođenja sankcija od strane relevantnih međunarodnih tela (poput Afričke unije, primera radi) i povlačenje međunarodnih partnera, čime bi se dodatno urušila ekonomija i produbila kriza u društvu.
Iz svega navedenog, možemo zaključiti da puč izveden u septembru 2025. godine na Madagaskaru ukazuje na činjenicu da u toj državi nisu postojale otporne institucije koje bi bile kadre da „prežive“ političke turbulencije. Dok međunarodna zajednica ponavlja standardne floskule o „povratku demokratiji“, indikativno je da suštinski izazov leži u redefinisanju odnosa između vojske, politike i društva. Bez ozbiljnijeg ulaganja u reformu civilno-vojnih odnosa i decentralizaciju vlasti, Madagaskar će i dalje gravitirati u začaranom krugu nestabilnosti.
Autor: Tanja Kazić