Mart 2025.
Dok pažnju svetske javnosti i dalje zaokupljuju sukobi u Ukrajini, Gazi, pa čak i u Sudanu, u senci velikih konflikata, u senci geopolitičkih zbivanja i dalje nastavlja da tinja i jedan od najdugovečnijih, ali i najzaboravljenijih konflikata u Aziji, koji se odvija u pakistanskoj provinciji Baločistan. Zauzimajući više od 40% teritorije Pakistana, a okupljajući manje od 6% stanovništva, ovaj geografski prostor odavno predstavlja epicentar tenzja između federalnih vlasti u Islamabadu i lokalnog stanovništva, koje se oseća ekonomski isključnemo i politički ugušeno.
Tokom 2024., kao i početkom 2025. godine, Baločistan je osvedočio novom talasu represije, političkih ubistava i vojnih operacija, pod izgovorom „anti-terorističkih akcija“. Iako se zvanično vode kao bezbednosne operacije protiv separatističkih grupa, u praksi, one zapravo predstavljaju širi instrument uspostavljanja političke kontrole i zastrašivanja civila.
Istorijski gledano, koren sukoba u Baločistanu leži u dubokom jazu između identiteta lokalnog stanovništva i centralizovane strukture pakistanske države. Iako region poseduje ogromna prirodna bogatstva, i to u prvom redu gas, ugljenik, bakar, zlato i potencijal za pomorsku trgovinu preko luke Gvadar, lokalno stanovništvo ubira minimum koristi od eksploatacije tih resursa. Zapravo, preko 70% stanovništa Baločistana živi ispod linije siromaštva. Paradoksalno, dok gas iz Baločistana snabdeva industrijske centre u Karačiju i Pendžabu, mnoga baločka sela i dalje nemaju električnu energiju. Ta ekonomska asimetrija duboko je povezana sa političkim nezadovoljstvom koje tinja više od sedam decenija.
Od početka 21. veka, pokreti poput Oslobodilačke armije Baločistana (Baloch Liberation Army – BLA) i Republikanska armija Baločistana (Baloch Republican Army – BRA), u biti terorističke organizacije, koriste gerilsku taktiku i napade na državne institucije kao simbolički izraz otpora. Islamabad na njihovo delovanje odgovara kombinovanim pristupom – masovnim hapšenjima, prisilnim nestancima i ciljanim ubistvima aktivista i novinara.
Upravo zbog svoje geografske pozicije i postojanja resursa, Baločistan je postao čvorište regionalnih interesa. Najznačajniji faktor čini kineski projekat uspostavljanja ekonomskog koridora sa Pakistanom (engl. China-Pakistan Economic Corridor – CPEC), čija ključna infrastrukturna tačka – luka Gvadar – leži upravo u srcu Baločistana. Za Peking, ovaj projekat predstavlja prozor kao Indijskom okeanu i stratešku alternativu Malakškom moreuzom, dok za Islamabad, on predstavlja potencijal za ekonomski razvoj. Ipak, lokalno stanovništvo ovakve inicijative smatraju potencijalnim „kolonijalizmom“, u okviru kojeg strane kompanije i država ubiraju profit, a lokalno stanovištvo biva proterano sa svojih imanja. Iz tog razloga, u decembru 2024. godine pokrenut je i niz protesta pod vođstvom „Pokreta za naša prava“ (Haq Do Tehreek), koji su rezultirali nasilnim obračunom policije sa demonstrantima.
Početkom 2025. godine, oružane snage Pakistana pokrenule su vojnu operaciju pod nazivom Radd-ul-Fasaad-II, usmerenu na „eliminaciju militantnih elemenata“. Međutim, svedočanstva sa terena ukazuju na to da je glavni cilj obuzdavanje lokalnog stanovništva, a naročito uništavanje infrastrukture medijskih i građanskih organizacija koje su izveštavale o stanju na terenu. Pored navedenog, indikativno je da rastuća militarizacija ima dugoročne posledice: mladi ljudi, suočeni sa beznađem i represijom, sve se češće priključuju pobunjeničkim grupama. Na taj način, formira se jedan „začarani krug“, samogenerišući ciklus nasilja, iz kojeg se, trenutno, ne vidi izlaz.
Politička represija u Baločistanu nije izolovan slučaj, već simptom šireg političkog procesa u Pakistanu. Nakon političke krize koja je usledila kao posledica pada Imrana Kana, nova vlada u Islamabadu – pod snažnim uticajem vojske – nastoji da centralizuje vlast i minimizuje regionalne autonomije.
U takvom kontekstu, svaki oblik regionalnog disidentstva predstavlja se kao pretnja nacionalnom jedinstvu, što Baločistan stavlja u poziciju konstantnog nepoverenja. Demokratki procesi su svedeni na simulaciju – izbori se održavaju, ali u kontrolisanim uslovima, i bez realnih šansi za lokalne baločke partije.
Dok zapadne države pažljivo nadgledaju svaki potez Islamabada u kontekstu odnosa sa Kinom i stabilnosti Avganistana, pitanje Baločistana i dalje ostaje izvan svih diplomatskih prioriteta. Nijedna velika sila nije spremna da dovede u pitanje partnerstvo sa Pakistanog usled postojanja „unutarpolitičkih problema“, posebno u kontekstu borbe protiv terorizma. Na taj način, Baločistan postaje primer savremene „nevidljive krize“, konflikta koji neminovno traje, ali bez medijske i/ili diplomatske pažnje. Istovremeno, pakistanska vlada koristi upravo taj nedostatak globalne pažnje kao pokriće za nastavak sistematskih represivnih mera.
Do marta 2025. godine, Baločistan ostaje prostor u kojem se prepliću energija pobune i zamor od beskrajnog ciklusa nasilja. Ako se ništa ne promeni, region rizikuje da postane trajna zona sukoba niskog intenziteta – ne toliko snažna da izazove međunarodnu intervenciju, ali dovoljno duboka da uništi generacije. Za međunarodnu zajednicu, istinski izazov ne leži u tome da se izabere strana u sukobu, već da se osigura da razvojni i bezbednosni procesi u Pakistanu ne postanu izgovor za sistematsko isključivanje jednog naroda. Baločistan je, stoga, jedan svojevrsni podsetnik da stabilnost bez pravde nije stabilnost – već samo privremena pauza pred naredni talas nasilja.
Autor: Tanja Kazić, dr Violeta Rašković Talović