Januar 2025. godine
Od oktobra 2024. godine, identifikujemo trend korišćenja artiljerije – balističkih i krstarećih raketa i bespilotnih letelica, u paru sa sajber operacijama – kao sredstva svojevrsnog političkog i vojnog upozorenja, u čemu poslednjih meseci izrazito prednjači Islamska Republika Iran. Naime, analitičkom oku ne promiče zaključak da, koristeći se navedenim sredstvima, namera Teherana prilikom izvođenja napada na ciljeve na teritoriji Izraela – bilo da su napadi izvođeni direktno, ili pak preko proxy snaga – bila je primarno testiranje protivraketnih kapaciteta suparnika, demonstracija vojnotehničkih mogućnosti Irana, pa i slanje svojevrsne političke poruke Izraelu i saveznicima, dok je cilj devastacije ciljeva na izraelskog teritoriji najčešće marginalizovan, stavljen u drugi plan, a u nekim slučajevima projektovan i kao irelevantan. Posledice takvog planirana i realizacije dejstvovanja prevazilaze klasičnu regionalnu konstelaciju – one remete sve strategije odvraćanja, utiču na kreiranje alternativnih lanaca snabdevanja i uvode novi nivo nesigurnosti u globalnu bezbednosnu arhitekturu.
Iranska taktika je dvosmerna, i oslanja se kako na direktnu primenu balističkih sistema, tako i na upotrebu proxy grupa koje prema Izraelu dejstvuju sa teritorije Libana, Sirije, Iraka i Jemena. Ta kombinacija omogućava Teheranu da pošalje snažnu poruku Tel Avivu bez potpunog otvaranja novog fronta, što u praksi znači lansiranje pojedinačnih ili klaster napada, sa ciljem testiranja sposobnosti protivnika da presretne različite profile letelica i raketa. Glavni rezultat ovakvog dejstvovanja jeste uspostavljanje dugoročnog mehanizma „ponavljajuće pretnje“, čime se Tel Aviv stavlja u poziciju „začaranog kruga“ raspoređivanja i preraspoređivanja resursa neophodnih za celishodnu odbranu svoje teritorije i stanovništva, što na koncu drastično umanjuje operativnu fleksibilnost oružanih snaga Izraela.
U ovakvoj postavci problema, indikativno je da dva „bloka“ čine, s jedne strane, Iran i saveznički akteri iz redova iranske „osobine otpora“, a pretežno libanski Hezbolah, šiitske milicije aktivne u Siriji i Iraku, te Huti iz Jemena, te Izrael i savezničke snage, na čelu sa SAD. Po pitanju Irana, glavni interes Teherana nije da, u skladu sa tradicionalno prisutnom retorikom, uništi Izrael, već da plasira narativ o Iranu kao regionalnoj sili, istovremeno odvraćajući neprijateljske snage od direktne intervencije i koristeći arsenal kao sredstvo političke instrumentalizacije. U skladu sa tim, interesi činilaca „osovine otpora“ su očigledni, a baziraju se na potrebi za osiguravanjem kontinuirane iranske podrške, što pojedinačni akteri iz spektra paravojnih formacija „plaćaju“ kroz angažovanje prema Izraelu, omogućavajući na taj način Iranu „niži stepen rizika“ u procesu demonstracije sile. S druge strane, interesi Tel Aviva u ovom kontekstu baziraju se na očuvaju teritorijalnog integriteta i lične bezbednosti svojih stanovnika, a na koncu i kreiranje potencijala za izvođenje dejstava po ciljevima izvan neposredne zone angažovanja, koja u ovom trenutku bazično podrazumeva palestinske teritorije, te teritorije sa kojih se na nivou užeg regiona angažuju proiranski elementi – Liban, Siriju i Irak. Saveznički blok okupljen oko Izraela, na čelu sa SAD, implementira kombinaciju odbrane i diplomatskih napora, u cilju deeskalacije sukoba, a sve u cilju osiguravanja zaštite sopstvenih interesa u regionu, a u konačnici, radi stvaranja pogodne klime za eventualno postizanje stvarnog i izvodljivog sporazuma o prekidu ratnih dejstava na navedenoj teritoriji.
Učinkovitost navedene strategije Irana je mnogostruka, promatrajući situaciju iz perspektive regionalne, ali i globalne bezbednosti. Tradicionalni modeli dejstvovanja u cilju odvraćanja od dalje eskalacije u ovom slučaju gube svoju funkciju, usled činjenice da su napadi često fragmentirani, ali izvođeni ne direktno, već preko posredničkih snaga. Navedeno kreira pogodne uslove za postepenu eroziju mehanizama procene rizika, te povećava šansu za pogrešno projektovanje narednih poteza neprijateljskih snaga, dovodeći potencijalnu državu metu u stanje latentne panike i nefunkcionalnosti. Iz navedenog proizilazi i veliki potencijal za prelivanje sukoba, prvo duž targetiranog regiona, a zatim i šire, a u potencijalu takođe mogu prouzrokovati i prestrojavanje prioriteta velikih svetskih sila na globalnom nivou, a naročito SAD i uticajnih evropskih nacija. Na kraju, vredno je pomenuti da navedene aktivnosti Irana ukazuju na izrazitu hibridizaciju ratovanja, koja sada implicira ne samo dejstvovanje raketama, već i bespilotnim letelicama, koje se izvodi paralelno sa kompleksnim sajber operacijama. Sve pređašnje rečeno može se okarakterisati kao svojevrsna multidimenzionalna pretnja, koja ima potencijala da dugoročno nanesu veći stepen štete targetiranim državama, obzirom da, pored kontinuiranog defanzivnog stava, podrazumevaju i kontinuirano održavanje i unapređenje odbrambenih kapaciteta.
Govoreći o Zapadnom Balkanu, naš region ne postaje zona direktnog sukoba, ali ipak oseća sekundarne efekte dešavanja na Bliskom istoku, koji se manifestuju u vidu povećanja cena energenata, poremećaja logistike i političkih korigovanja bezbednosnih prioriteta u Briselu (EU) i Vašingtonu (SAD). Sve navedeno ukazuje na činjenicu da bi države Balkana, iz predostrožnosti, trebalo da usmere napore ka diversifikaciji energetskih izvora, uspostavljanju trajnijih strateških partnerstva, a gledajući daleko u budućnost – i unapređenju protivdronskih i protivraketnih kapaciteta, radi osiguravanja bezbednosti kritične infrastrukture.
Autor: dr Violeta Rašković Talović, Aleksandar Stanković