Maj 2025.
Sredinom 2025. godine, potpisivanje proširenog bezbednosnog sporazuma između Australije i Papue Nove Gvineje označava novu fazu u regionalnim odnosima i ukazuje na rastući „virus nestabilnosti“ u Indo-Pacifiku. Port Morsbi tvrdi da se radi o partnerstvu za razvoj i stabilnost, dok Kanbera ističe strateški odgovor na uticaj trećih aktera. Drugim rečima, Australija nastoji da spreči prodor Kine u svoje neposredno geostrateško okruženje. To otvara niz pitanja o dinamici moći u jugozapadnom Pacifiku.
Papua Nova Gvineja, kao najveća pacifička ostrvska država sa više od devet miliona stanovnika i zajedničkom morskom granicom sa Australijom, ulazi u fazu u kojoj njen politički DNK postaje važan faktor u regionalnim proračunima. Nova bezbednosna saradnja, koja uključuje zajedničke patrole, modernizaciju infrastrukture i izgradnju baza, vraća australijski vojni uticaj na nivo koji nije viđen od Drugog svetskog rata. Drugim rečima, formira se novi odbrambeni luk od Darvina do Solomonskih ostrva. To otvara niz pitanja o dugoročnoj autonomiji Papue Nove Gvineje.
Geografski položaj Papue Nove Gvineje ostaje jedinstven. Država se nalazi između indo-pacifičkog koridora i Melanezijskog arhipelaga i funkcioniše kao most između jugoistočne Azije i pacifičkih ostrva. Ekonomija, koja zavisi od izvoza resursa poput zlata, bakra, LNG i drveta, u velikoj meri se oslanja na kineske investicije. Kina je tokom prethodne decenije uložila više od osam milijardi dolara u infrastrukturu i rudarstvo. To otvara niz pitanja o stepenu zavisnosti koji je već ugrađen u politički DNK zemlje.
Uprkos ekonomskoj povezanosti sa Pekingom, političko rukovodstvo sve jasnije traži bezbednosnu ravnotežu. Nakon potpisivanja bezbednosnog sporazuma između Solomonskih ostrva i Kine 2022. godine i kineske ponude vojne obuke drugim pacifičkim državama tokom 2023. godine, strah od „širenja senke“ postaje izraženiji u Port Morsbiju. Drugim rečima, jača bojazan od slabljenja društvenog imuniteta na spoljne pritiske. To otvara niz pitanja o održivosti spoljne politike države.
Premijer Džejms Marape sada naglašava da je novi savez sa Australijom čisto odbramben, ali sam dokument ukazuje na klauzule o nadzoru morskih puteva, razmeni obaveštajnih podataka i privremenom raspoređivanju australijskih snaga u severnim obalnim regionima. Drugim rečima, povećava se operativna integracija koja može izazvati reakciju Pekinga. To otvara niz pitanja o eskalacionom potencijalu saradnje.
Za Australiju, sporazum predstavlja produžetak strategije indo-pacifičkog obruča u okviru AUKUS. Nakon potvrde Londona da će do 2032. isporučiti nuklearne podmornice, Kanbera pokreće paralelnu inicijativu za učvršćivanje pozicija na jugu Pacifika. Politika ima dvostruki karakter: kombinuje ulaganja u lokalne zajednice i klimatske projekte sa infrastrukturom koja može imati vojnu namenu. Drugim rečima, razvija se model koji integriše meke i tvrde instrumente. To otvara niz pitanja o granici između razvojne i bezbednosne politike.
Kritičari upozoravaju da takav pristup može dovesti do militarizacije pomoći, ali zvanična Kanbera tvrdi da koristi integrisani model za suzbijanje kineskog uticaja. To otvara niz pitanja o tome da li se razvojna politika pretvara u funkciju geopolitičkog nadmetanja.
Kina reaguje oštro. Ministarstvo spoljnih poslova optužuje Australiju za remetilačku ulogu i pokreće novi paket ekonomskih inicijativa u vrednosti od pet milijardi dolara. Drugim rečima, Peking nastoji da poveća privlačnost svoje ponude „razvoja bez vojnih uslova“. To otvara niz pitanja o konkurenciji ekonomskih modela u regionu.
Kineska strategija se i dalje oslanja na infrastrukturnu diplomatiju i finansijske aranžmane bez političkih preduslova. Međutim, pojedine pacifičke države, poput Fidžija i Vanuatua, pokazuju znake otpora zbog duga i nedostatka transparentnosti. Papua Nova Gvineja zato pokušava da zadrži ekonomske veze sa Pekingom, ali da se bezbednosno približi Australiji i SAD. Drugim rečima, ona pokušava da stabilizuje sopstveni društveni imunitet. To otvara niz pitanja o održivosti takvog balansiranja.
Unutrašnja stabilnost Papue Nove Gvineje ostaje slaba karika. Korupcija, regionalne razlike i socijalne tenzije utiču na sposobnost države da upravlja bezbednosnim partnerstvima. Više od 35% stanovništva živi ispod granice siromaštva, a infrastruktura u ruralnim oblastima ostaje minimalna. To otvara niz pitanja o kapacitetima države da apsorbuje intenzivnu bezbednosnu saradnju.
Rast vojne saradnje može izazvati podozrenje javnosti. Organizacije civilnog društva upozoravaju da prisustvo stranih snaga može produbiti stare podele između centralnih i lokalnih struktura. Drugim rečima, politički DNK zemlje može reagovati nepredvidivo ako socijalno-ekonomski rezultati izostanu. To otvara niz pitanja o legitimnosti stranog prisustva.
Formiranje odbrambenog saveza deo je šire australijske vizije o slojevitoj bezbednosti Pacifika, koja uključuje koordinaciju sa Japanom, Filipinima i SAD i izgradnju kapaciteta manjih država. Međutim, nova bezbednosna arhitektura donosi rizike. Trka u naoružanju i fragmentacija regiona postaju realne mogućnosti. Drugim rečima, Pacifik može postati prostor u kojem će države biti primorane da biraju strane. To otvara niz pitanja o održivosti regionalnih mehanizama saradnje.
Najveći izazov za Australiju biće da uveri pacifičke države da novi savez ne predstavlja instrument hladnoratovske logike. Bez tog uverenja, rizik da Pacifik postane arena velikih sila značajno raste. Drugim rečima, lokalni akteri mogu izgubiti glas u procesima koji direktno utiču na njihovu budućnost. To otvara niz pitanja o ravnoteži između suvereniteta i zavisnosti.
Novi savez između Papue Nove Gvineje i Australije ukazuje na novu etapu regionalne transformacije u kojoj geopolitički faktori dobijaju prednost nad razvojnim. Ako Australija ne obezbedi jasne koristi za stanovništvo Papue Nove Gvineje, kineski narativ o partnerstvu bez uslova može ponovo postati dominantan. Drugim rečima, budućnost Pacifika zavisiće od sposobnosti da se izgradi model bezbednosti u kojem društveni imunitet, razvoj i ravnopravnost postaju stabilizujući elementi. To otvara niz pitanja o tome da li će region uspeti da očuva balans u uslovima rastuće konkurencije velikih sila.
Autor: Miloš Grozdanović