Maj 2025.
Dve godine nakon samita u Vilnjusu, NATO ulazi u fazu duboke strateške tranzicije. Savez traži novi balans između tradicionalne kolektivne odbrane i prilagođavanja izazovima multipolarnog sistema. Rat u Ukrajini, rast kineskog uticaja u Indo-Pacifiku i povratak logike velike sile oblikuju tu tranziciju. Povećanje odbrambenih izdataka, koje je u 2025. postalo politički imperativ, predstavlja centralni element ovog procesa. To otvara niz pitanja o dugoročnoj stabilnosti unutar same alijanse.
Iako Sjedinjene Države ostaju ključni oslonac NATO, teret se sve više prenosi na evropske članice. Sa 23 države koje su u 2025. dostigle prag izdvajanja od 2% BDP, Savez ulazi u fazu kvalitativne promene u raspodeli odgovornosti. Međutim, drugim rečima, održivost ovog tempa ostaje neizvesna i to otvara niz pitanja o realnim kapacitetima evropskih armija.
Od 2014. godine, kada je aneksija Krima aktivirala svojevrsni „virus nestabilnosti“ u evropskom bezbednosnom okruženju, NATO sistematski insistira na povećanju troškova. Do 2025. proces se ubrzava, ali ne na ujednačen način. Istočne članice usmeravaju i do 3% BDP u modernizaciju kopnenih i protivvazdušnih sistema, dok članice južnog krila, opterećene ekonomskim problemima i migracionim pritiscima, reaguju sporije. Drugim rečima, heterogeni nacionalni kapaciteti utiču na koheziju Saveza i to otvara niz pitanja o njegovoj dugoročnoj otpornosti.
Istovremeno, NATO uvodi novu logiku kolektivnog finansiranja kroz jačanje koordinacije u nabavkama, razvoju tehnologija i logističkim kapacitetima. Koncept „pametne odbrane“ ponovo dobija značaj. Ipak, povećanje izdvajanja ne garantuje i veću efikasnost. Divergentni prioriteti ostaju vidljivi: istočne države insistiraju na konvencionalnoj pretnji Rusije, dok zapadne sve više naglašavaju sajber pretnje, dezinformacije i klimatske rizike. Drugim rečima, reč je o različitom „političkom DNK“ unutar jednog bloka, što otvara niz pitanja o sposobnosti Saveza da definiše jedinstvenu strategiju.
SAD i dalje predstavljaju pokretačku snagu NATO reforme, ali istovremeno insistiraju na evropskoj odgovornosti. U kontekstu američkih prioriteta u Indo-Pacifiku i rastuće polarizacije u Vašingtonu, stabilnost transatlantskog partnerstva sve više zavisi od toga da li Evropa može da preuzme aktivniju ulogu. Izjave o zajedničkoj zaštiti demokratskih vrednosti naglašavaju tu transformaciju, ali drugim rečima, politička realnost pokazuje da jaz između deklarativnih ciljeva i praktičnih mogućnosti ostaje značajan.
Strateške tenzije unutar alijanse ostaju prisutne. Francuska i Nemačka promovišu veću autonomiju evropske odbrane, dok istočne članice i Vašington to doživljavaju kao potencijalnu konkurenciju NATO strukturi. Paralelno, Turska vodi politiku balansiranja između Zapada i Rusije, oslanjajući se na svoj geografski položaj i vojno-industrijske kapacitete. To otvara niz pitanja o tome koliko Savez može da zadrži funkcionalan „društveni imunitet“ na unutrašnje političke razlike.
U takvom okruženju, NATO deluje u okviru složene političke geometrije u kojoj se potreba za jedinstvom sudara sa različitim nacionalnim prioritetima. Koncept kolektivne bezbednosti, definisan članom 5, prolazi kroz najveću evoluciju u poslednjih sedam decenija. Sajber napadi, hibridne operacije i zloupotreba veštačke inteligencije stvaraju „sivu zonu“ u kojoj klasična odbrana nema jasan odgovor. Pokretanje novih inicijativa za jačanje sajber bezbednosti i zaštite kritične infrastrukture predstavlja pokušaj prilagođavanja. Definicija „oružanog napada“ menja se i to otvara niz pitanja o budućoj primeni člana 5.
Povećanje odbrambenih izdvajanja predstavlja više od budžetskog podešavanja: u pitanju je potraga za novim identitetom alijanse u eri strateške nestabilnosti. NATO ulazi u treću deceniju 21. veka kao najmoćniji, ali i najopterećeniji savez u savremenoj istoriji. Izazovi – od očuvanja političke kohezije do praćenja tehnoloških promena – zahtevaju ne samo veća sredstva, već i novu viziju.
Sudbina kolektivne bezbednosti zavisiće od sposobnosti članica da razumeju rastuće pretnje i ograničenja zajedničkog delovanja u svetu koji funkcioniše kao policentrični sistem. Drugim rečima, tranzicija NATO u 2025. predstavlja test političke zrelosti zapadne zajednice i to otvara niz pitanja o njenoj spremnosti da se izbori sa povratkom geopolitike kao ključnog regulatora međunarodnih odnosa.
Autor: Miloš Grozdanović