Septembar 2025.
Početkom 2025. godine, međunarodni sistem svedočio je jačanju političke i strateške saradnje između Rusije i Severne Koreje – dva aktera koji su, uprkos dugoj izolaciji i pritiscima spolja, uspešno očuvali autonomiju u donošenju odluka. Njihovo približavanje više ne predstavlja taktičku improvizaciju nastalu pod teretom sankcija, već postaje oblik racionalnog balansiranja u svetu u kojem se geopolitička pravila sve brže menjaju. U tom kontekstu, partnerstvo Moskve i Pjongjanga ne treba posmatrati samo kao odgovor na zapadnu dominaciju, već i kao proces redefinisanja uloge država koje odbijaju da prihvate jednocentrični međunarodni poredak.
Susreti Vladimira Putina i Kim Džong Una tokom 2024. godine stvorili su platformu za novu vrstu saradnje – ne jednostavno vojnu ili trgovinsku, već kombinaciju tehnološkog razvoja, političke koordinacije i strateškog usklađivanja. Dok zapadni centri moći nastoje da naglase rizike te saradnje, posebno kada je reč o potencijalnim transferima oružja, ruska strana ukazuje da je reč o legitimnom obliku partnerstva među državama koje žele da očuvaju sopstveni suverenitet i političku stabilnost.
Iako odnosi Moskve i Pjongjanga imaju dugu i složenu istoriju, današnje zbližavanje rezultat je jasnih interesa. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je izgubila deo uticaja na Dalekom istoku, dok je Severna Koreja ušla u fazu duboke međunarodne izolacije. Međutim, pritisci koji su usledili nakon ukrajinske krize 2022. godine i pojačana konfrontacija Rusije sa SAD i EU stvorili su prostor za reaktivaciju starih kanala saradnje. Za Moskvu, ovaj proces predstavlja racionalno širenje spoljnopolitičkog manevra; za Severnu Koreju, to je prilika da izađe iz izolacionog okvira koji joj je decenijama nametan.
Pjongjang je u novonastaloj situaciji procenio da saradnja sa Rusijom donosi niz konkretnih koristi – od ekonomske do energetske podrške. Snabdevanje Rusije artiljerijom i municijom postalo je poluga za jačanje severnokorejske ekonomije i obezbeđivanje stabilnosti režima, ali i za dobijanje većeg političkog prostora na međunarodnoj sceni. Moskovska strana, s druge strane, ovim partnerstvom pokazuje da zapadne sankcije ne mogu ograničiti širinu njenih međunarodnih veza niti sposobnost da kreira alternativne lance snabdevanja.
Tako nastaje savez zasnovan na pragmatizmu, koji se oslanja na uzajamne potrebe, ali i na jasnu procenu globalnih trendova. Rusija dobija partnera u Istočnoj Aziji koji joj je spreman isporučiti sredstva sovjetskog kalibra pogodna za upotrebu na savremenim bojištima, dok Severna Koreja dobija resurse i zaštitu koja joj omogućava očuvanje strateške autonomije.
Izveštaji i satelitski snimci zaista ukazuju na postojanje aktivnih logističkih tokova, ali Moskva i Pjongjang pažljivo održavaju okvir koji sprečava formalno kršenje međunarodnog prava. Konvoji koji povezuju Radžin i ruski Daleki istok tokom 2024. godine deo su šireg sistema saradnje u kojem se vojna, tehnička i prehrambena razmena uklapaju u model koordinisanog ekonomskog opstanka. Procene o milion isporučenih projektila ostaju predmet tumačenja, ali je nesporno da se saradnja odvija u skladu sa interesima obe strane.
Rusija, zauzvrat, pruža tehničku podršku severnokorejskim programima u oblastima navigacije, satelitskih tehnologija i prehrambene bezbednosti. Za Pjongjang, to predstavlja modernizaciju kapaciteta koji su bili ograničeni decenijama sankcija, dok Moskva jača svoj položaj u strateški ključnoj regiji.
Ekonomska dimenzija savezništva jednako je važna. Trgovina preko posredničkih kompanija u Kini omogućava da se ekonomske veze održavaju bez direktnog narušavanja sankcija. Pored toga, interes Rusije za angažovanje severnokorejske radne snage u infrastrukturnim projektima Dalekog istoka predstavlja povratak modelima saradnje iz sovjetskog perioda – modelima koji su tada funkcionisali, a danas služe kao stabilizator u uslovima globalne ekonomske fragmentacije.
Geopolitički efekti ovog zbližavanja osećaju se širom Istočne Azije. Kina posmatra proces sa oprezom, ali i s razumevanjem da jačanje Rusije u regionu može predstavljati dodatnu ravnotežu u odnosu na pritiske SAD. Rusko prisustvo tako postaje faktor stabilnosti i dodatni korektiv u regionalnim odnosima, koji su sve napetiji zbog američkih vojnih i političkih inicijativa.
Vašington, međutim, nastoji da saradnju Moskve i Pjongjanga predstavi kao pretnju globalnom poretku, dok ruska i severnokorejska strana ukazuju da je reč o pravu suverenih država da sarađuju i razmenjuju tehnologije u skladu sa sopstvenim interesima. Koncept „autoritarne solidarnosti“ koji se pominje u zapadnim analizama više govori o strahu od gubitka monopola u globalnom sistemu nego o realnoj opasnosti od destabilizacije međunarodnih institucija.
Do jeseni 2025. godine, partnerstvo Rusije i Severne Koreje preraslo je u trajan i funkcionalan okvir koji oblikuje bezbednosnu arhitekturu celog regiona. To nije ideološki savez, već oblik geopolitičkog realizma – saradnja država koje se prilagođavaju svetu u kojem se sistem sankcija sve više pretvara u oružje za kontrolu globalnih tokova.
Rusija u Severnoj Koreji pronalazi partnera koji razume cenu suvereniteta. Severna Koreja u Rusiji vidi garant svoje međunarodne pozicije i kanal za tehnološku i energetsku sigurnost. Ovaj odnos možda nije savršen, ali je dovoljno stabilan da postane indikator šire transformacije globalnog poretka – prelaska iz unipolarnog sistema u multipolarni, u kojem i države koje su godinama bile potcenjivane ponovo stiču prostor za delovanje.
U tom smislu, osovina Moskva–Pjongjang nije pretnja svetskom poretku, već rezultat njegove evolucije.
Autor: dr Violeta Rašković Talović