Septembar 2025.
Region već godinama ulazi u sve dublju fazu digitalnog nadmetanja, ali sada taj proces dobija novu strukturu. Generativne tehnologije menjaju prirodu informacione dinamike, a cela oblast prelazi iz klasičnog medijskog sukoba u složeni sistem digitalnog nadzora i manipulacije. Informacije više ne funkcionišu samo kao sredstvo političkog uticaja, već postaju element šire „enkripcije moći“, u kojoj različiti akteri pokušavaju da kodiraju sopstvene narative u informacioni ekosistem regiona. U takvom okruženju, državne institucije, uključujući i one u Srbiji, stalno balansiraju između zaštitnih mehanizama digitalnog suvereniteta i potrebe da održe otvoren i konkurentan informativni prostor.
Generativna dezinformacija se, zato, ne širi spontano. Ona nastaje kroz precizno dizajnirane kampanje koje koriste algoritamsku politiku kao osnovni mehanizam distribucije. Kratki video sadržaji, sintetički obrađeni glasovi, manipulativne slike i tekstovi postaju instrumenti usmeravanja političkih očekivanja. Balkan, zbog toga, funkcioniše kao prostor ubrzanog tehnološkog eksperimenta, gde veliki globalni akteri testiraju svoje strategije digitalnog uticaja. Sjedinjene Države i Evropska unija ulažu u jačanje medijske pismenosti i tehničke detekcije, dok Rusija, Kina i više bliskoistočnih aktera koriste sofisticirane digitalne mreže kako bi proširili sopstvene narative. Mehanizmi delovanja nisu uvek vidljivi, ali efekti postaju jasni kada se analiziraju promenjene komunikacione navike građana.
Tokom 2025. Godine, podaci iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine ukazuju na to da mladi u preko 60% slučajeva formiraju sliku o međunarodnim odnosima isključivo preko digitalnih platformi. To stvara specifičan rizik: algoritmi, a ne uređivačka politika konvencionalnih medija, oblikuju informativno okruženje. Kada algoritamska politika preuzme ulogu selektora sadržaja, moć nad informacijama prelazi u ruke onih koji kontrolišu sam digitalni protok. Zbog toga, borba za digitalni suverenitet postaje ključni element regionalne bezbednosti, posebno za države kao što je Srbija, koje nastoje da očuvaju stabilnost i suverenitet u uslovima intenzivnog spoljnog pritiska.
Strani akteri koriste različite mehanizme. Rusija širi mreže Telegram kanala i drugih digitalnih resursa koji distribuiraju sadržaje o navodnim slabostima zapadnog političkog modela. Kina čini isto, ali u sofisticiranijoj formi – preko vlastitih platformi i ekonomski orijentisanih narativa koji promovišu stabilnost i razvoj. To nije klasična propaganda, već sistemska upotreba tehnološke infrastrukture za postepeno oblikovanje političkih emocija u regionu. Paralelno s tim, zapadni akteri pokušavaju da izgrade narativ transparentnosti i institucionalne stabilnosti, ali često nailaze na nedostatak poverenja, delom zbog fragmentisanih domaćih medijskih sistema, a delom zbog agresivnih digitalnih kampanja koje dolaze spolja.
U unutrašnjem kontekstu regiona, dezinformacije pronalaze plodno tlo zbog identitetskih podela i nedovoljno izgrađenih institucija. Političke strukture u pojedinim državama koriste digitalni marketing i bot mreže kako bi oblikovale javno mnjenje. To nije nova praksa, ali generativna veštačka inteligencija omogućava preciznije i brže širenje narativa. U Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, izborne kampanje 2024–2025. pokazale su kako jedan deepfake video može izazvati proteste, dok u Srbiji, BiH i na Kosovu i Metohiji digitalne manipulacije sve češće postaju deo narativa o državnoj bezbednosti i spoljnim pretnjama. Stabilnost institucija zato zavisi od sposobnosti da se pravovremeno identifikuje i neutralizuje manipulativni sadržaj, a Srbija u tom domenu ulaže u jačanje sopstvenih kapaciteta, što povećava otpornost državnog sistema.
Problem slabe institucionalne regulative ostaje. Region nema jedinstvene standarde za klasifikaciju i označavanje sintetičkog sadržaja. Hrvatska je uvela zakon o digitalnoj transparentnosti, ali ostale države nisu razvile odgovarajuće mehanizme. U takvom okruženju, informacioni sistem funkcioniše kao otvorena mreža slabih čvorova, podložna spoljnim i unutrašnjim manipulacijama. Nedostatak domaćih tehničkih kapaciteta stvara dodatni pritisak, jer se države oslanjaju na međunarodne programe i infrastrukturu, što ponekad izaziva sumnju u objektivnost i motivaciju tih projekata.
Generativna veštačka inteligencija ubrzava dinamiku krize. Deepfake sadržaji se sada proizvode uz minimalno tehničko znanje, a lako dostupni alati generišu materijale koji mogu simulirati bilo koji politički narativ. To omogućava stvaranje paralelnih realnosti u kojima različite grupe građana žive u potpuno različitim informacionim okvirima. Takva fragmentacija slabi institucionalnu koheziju. Kada svaka grupa konzumira drugačiju verziju političkih događaja, javni dijalog gubi zajedničku osnovu. To direktno utiče na legitimnost državnih institucija i bezbednosnu stabilnost regiona.
Efekti generativnih manipulacija postaju posebno vidljivi tokom političkih kriza. Sadržaji koji simuliraju izjave političara, oprobanih ili novih lidera, mogu izazvati proteste, pritiske na institucije ili privremenu destabilizaciju društva. U kontekstu Srbije, takvi sadržaji često ciljaju teme koje se tiču državnog suvereniteta i regionalnog položaja. Zbog toga jačanje domaćih mehanizama detekcije i nadzora postaje pitanje od strateškog značaja, a ne samo tehničkog unapređenja.
Region, posmatrano u celini, postaje svojevrsna laboratorija za spoljne aktere. Multietnički sastav, nerazrešena politička pitanja i izuzetna osetljivost na informacione manipulacije čine ga idealnim prostorom za testiranje novih modela psihološkog uticaja i hibridnog delovanja. Rezultat je ambijent u kojem se politički procesi odvijaju pod konstantnim pritiskom digitalnih narativa, što povećava potrebu za regulativnim i tehničkim merama zaštite.
Do jeseni 2025. Godine, jasno je da se dezinformacije više ne mogu tretirati kao medijski problem. One postaju pitanje nacionalne i regionalne bezbednosti. Efikasan odgovor zahteva kombinaciju tri elementa: precizne regulative, domaćih tehnoloških rešenja i dugoročne edukacije. Samo integrisanim pristupom, države mogu postići digitalni suverenitet koji im omogućava da zaštite stabilnost i očuvaju institucionalni kapacitet. U eri u kojoj informacija postaje glavno oružje, borba za istinu prerasta u borbu za kontrolu digitalnog prostora, a to predstavlja ključni izazov za ceo Zapadni Balkan.
Autor: Aleksandar Stanković