April 2025.
Početkom druge decenije 21. veka, Afrika je postala centralno poprište nove borbe za energente. Dok svet ulazu u duboku fazu tranzicije ka „zelenim“ ekonomijama, afrički kontinent, bogat litijumom, kobaltom, bakrom i zlatom, dobija na vrednosti koju nije osetio još od doba kolonijalnog, pa i post-kolonijalnog nadmetanja. Međutim, iza diplomatskih izvesticionih foruma i infrastrukturnih projekata, krije se borba za političko uporište. Naime, Kina, Sjedinjene Američke Države i bogate arapske monarhije ne ulažu samo u rudnike – oni ulažu u institucije, bezbednosne sporazume, i na koncu, u dugoročnu zavisnost afričkih država od spoljnih partnera.
Kineski model upliva u afričke rudarske zone i dalje ostaje najkonzistentniji i najobuhvatniji. Naime, Peking već dugi niz godina radi na izgradnji sisema koji se zasniva na razmeni infrastrukture za resurse, u okviru kojeg je državama poput DR Kongo, Zambije i Mozambika nuđena rekonstrukcija puteva, hidrocentrala i luka u zamenu za pristup zonama za eksploatisanje rudnih bogatstava tih država. Do 2025. godine, više od 40% kineskih direktnih investicija na teritoriji afričkih zemalja odnosi se na energetiku i rudarstvo. Primera radi, u DR Kongo, kompanija China Molybdenum kontroliše više od polovine proizvodnje kobalta, dok je u Zimbabveu Kina preuzela sve vodeće projekte rudarenja litijuma.
Ključna prednost kineskog pristupa ogleda se u dugoročnosti: krediti i investicije se ne zasnivaju na tržišnoj dinamici, već na političkom odnosu. Ta zavisnost otežava državama da revidiraju ugovore ili nametnu ekološke standarde, čime se postepeno gubi regulatorna suverenost. Na taj način, Pekin je uspeo da pretvori rudarske zone u geopolitičke enklave – prostore gde se ne samo kopa ruda, već i oblikuju diplomatske pozicije.
S druge strane, Vašington je dugo ignorisao afričke resurse kao kategoriju od strateškog značaja, ali su rat u Ukrajini i porast globalne energetske nestabilnosti vidno promenili tu perspektivnu. Naime, od 2023. godine američki Development Finance Corporation (DFC) i USAID usmerili su nove fondove ka inicijativama koje spajaju energetsku tranziciju i bezbednosnu saradnju. Primera radi, u Nigeru, Maliju i Gani, američki projekti se odnose ne samo na istraživanje rudnih rezervi, već i na izgradnju objekata za preradu i obuku lokalnih snaga bezbednosti radi osiguravanja zaštite rudarskih koncesija.
Ovaj model – često nazivan i „bezbednosni kapitalizam“ – ima dvostruku funkciju: smanjenje rizika od izbijanja novih pučeva koji bi neminovno ugrozili postojeće investicije, ali i snaživanje lokalnih vlada koje Vašington percipira kao „demokratske partnere“. Međutim, američka strategija je i najsporija u izvođenju: administrativne procedure i uslovljavanje transparentnošću vrlo često odvraćaju lokalne elite, koje više cene brzinu, ali i diskreciju kineskog modela.
Kao treća opcija i balans između „Istoka“ i „Zapada“, stupaju na scenu države Persijskog zaliva, na čelu sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Katarom. Naime, u poslednje tri godine, ove države su postale neočekivano snažni važni akteri u afričkom sektoru rudarstva. Za razliku od Kine i SAD, one ne teže strateškoj dominaciji, već isključivo diversifikaciji sopstvenog energetskog portfolija i geopolitičkom brendiranju, što ih čini „podobnim“ partnerima afričkih država.
Primera radi, fondovi kao što su Saudi Mining Investment Fund iz Saudijske Arabije, kao i Mubadala iz UAE ulažu u zlato, bakar i retke minerale u Sudanu, Eritreji i Tanzaniji, povezujući te investicije sa širim infrastrukturnim i poljoprivrednim projektima. Na taj način, arapske države ne samo da obezbežuju pristup resursima, već ujedno grade i logističke lance koji Afriku ubrzano približavaju bliskoistočnim tržištima. Tako, arapske investicije zapravo deluju kao svojevrsni balans između kineske dominacije i zapadne regulative, nudeći afričkim državama primamljivu „treću opciju“ – finansijsku podršku bez političkih uslova, ali sa jasnim geoekonomskim povratom.
Stoga, Afrika 2025. godine više nije samo puki prostor eksploatacije resursa, već svojevrsna geostrateška laboratorija, u kojoj se testiraju modeli moći 21. veka: kineski državni kapitalizam, američki bezbednosni intervencionizam i arapski investicioni pragmatizam. Budućnost arapskih rudarskih zona zavisiće od sposobnosti lokalnih vlada da izgrade sopstvene institucionalne mehanizme kontrole – ne samo nad resursima, već i nad oblicima spoljne zavisnosti. Ukoliko se nastavi sadašnji trend, kontinent bi mogao postati ključna polua novog energetskog poretka, ali i prostor u kojem će se odlučivati o odnosu između napretka i zavisnosti. U toj borbi, Afrika više nije samo nemi posmatrač, već zapravo poprište na kojem svaki spoljni ulagač mora da prihvati novu realnost – da afrički resursi nisu više samo puki „dar prirode“, već instrument geopolitičkog izbora.
Autor: Tanja Kazić