Januar 2025. godine
Afrika je u prvoj polovini dvadesetih godina ovog veka postala novi centar geoekonomske pažnje, ne zbog svoje tradicionalne rudne i energetske baze, već zbog pozicije u globalnom lancu snabdevanja kritičnim mineralima — kobaltom, litijumom, bakrom i retkim zemljama, koji su nezamenljivi u proizvodnji baterija, obnovljivih izvora energije i naprednih vojnih tehnologija. Upravo energetska tranzicija — naizgled „zelena“ i „održiva“ — stvorila je novu vrstu rudne zavisnosti, u kojoj Afrika igra ulogu koja je nekada pripadala Bliskom istoku u doba naftnog buma.
Kina, Sjedinjene Države, Evropska unija i Rusija danas vode trku za pristup afričkim resursima, ali sa suštinski različitim pristupima. Peking je nastavio da dominira, oslanjajući se na model „resursi za infrastrukturu“: kineske državne kompanije i banke grade puteve, elektrane i luke u Kongu, Zambiji i Gvineji, između ostalih, u zamenu za pristup rudnim poljima. Taj model ne samo da osigurava kontinuirani priliv sirovina već i širi ekonomski i politički uticaj Kine u regionu. Nasuprot tome, Zapad pokušava da izgradi „alternativne lance snabdevanja“ kako bi umanjio zavisnost od kineske dominacije. SAD ulažu u strateške rezerve i podstiču partnerske izvore, dok Evropska unija insistira na ugovorima koji uključuju standarde vrednosnog dodavanja i održivosti. Afričke države, svesne sopstvenog potencijala, sve češće reaguju novim talasom resursnog nacionalizma — revidiraju koncesije, uvode izvozne kontrole i zahtevaju lokalnu preradu, nastojeći da zadrže veći deo dobiti unutar svojih granica.
Međutim, ta dinamika nije bez rizika. Koncentracija proizvodnje u nekoliko zemalja – poput DR Konga, koji snabdeva većinu globalnog kobalta — čini lance snabdevanja izrazito ranjivim na političku nestabilnost, regulatorne promene i tržišne šokove. Istovremeno, rastuća težnja ka resursnom nacionalizmu može kratkoročno obeshrabriti investitore i dovesti do zamrzavanja projekata. Geopolitička trka između Kine i Zapada preti da dodatno fragmentira globalno tržište, stvarajući paralelne sisteme proizvodnje i snabdevanja – što već sada naziremo u sektoru baterijskih tehnologija.
Socijalni i ekološki aspekti ne smeju se zanemariti. Afričke zajednice sve češće postaju žrtve eksploatacije i zagađenja, jer nedostatak regulative i neformalni rudarski procesi dovode do uništavanja zemljišta i lokalnih sukoba. Ako se ne izgradi jasna arhitektura zaštite životne sredine i pravednu raspodelu prihoda, kontinent bi lako mogao postati nova arena „zelenog kolonijalizma“, gde se globalni interesi nadmeću pod plaštom održivosti.
Sa stanovišta energetske bezbednosti, implikacije su duboke. Tehnološka zavisnost od afričkih minerala postaje novi vid geostrateške ranjivosti: ko kontroliše rudnike, kontroliše i budućnost elektromobila, baterija i energetskih mreža. Istovremeno, fluktuacije cena i politički rizici mogu izazvati nove talase inflacije i poremećaja u globalnoj industriji energije.
Zato je neophodno promeniti paradigmu. Afričke države moraju razviti transparentne fiskalne i regulatorne modele koji će balansirati između nacionalnih interesa i privlačnosti za ulaganja. Strani akteri, sa svoje strane, treba da ponude investicije koje nisu samo brze, već i fer – zasnovane na transferu tehnologije, lokalnoj preradi i društvenoj odgovornosti. Privatni sektor, pak, mora da se prilagodi novoj realnosti ESG standarda, osiguravajući da održivost više nije marketinški dodatak, već preduslov za legitiman poslovni model.
Afrika danas stoji na raskršću – između istorijske šanse da postane centar energetskog i industrijskog razvoja, i opasnosti da ostane samo periferni izvor sirovina u novom globalnom ciklusu zavisnosti. Njena budućnost zavisi od toga koliko će uspeti da svoje mineralno bogatstvo pretvori u instrument sopstvene industrijalizacije, a ne u sredstvo tuđe moći. U dobu kada baterije postaju nova nafta, rudnici su novi geopolitički frontovi – a Afrika, po prvi put u decenijama, ima priliku da diktira uslove igre, ukoliko energetsku tranziciju pretvori u politiku razvoja, a ne u novi oblik zavisnosti.
Autor: Miloš Talović