Januar 2025.
Evropa ulazi u još jednu zimu, i odmah da kažem – migracije ponovo iskaču kao tema broj jedan, iako smo svi mislili da je taj talas već splasnuo. S tim u vezi, Balkan je ponovo pod reflektorima, jer Frontex već prijavljuje porast od nekih tridesetak procenata u odnosu na prošlu godinu, a gde drugde nego na našoj zapadnobalkanskoj ruti. I sad, kad pogledaš iz ugla bezbednosnih struktura u Beogradu, Sarajevu, Skoplju – vidiš da to više nije priča samo o humanosti, nego o kapacitetima država, koordinaciji koja škripi i odnosu sa Briselom koji se, ruku na srce, sve više svodi na igru živaca.
Glavni tok i dalje ide preko Turske, Bugarske, Srbije i Mađarske, ali, da se ne lažemo, sve više se koristi i ta alternativna mreža koridora preko Albanije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine – to su ti putevi gde se sve svodi na improvizaciju i snalaženje, a u zimskim uslovima to postaje bukvalno igra života i smrti. Ali, gle paradoksa – baš ti putevi omogućavaju migrantima da zaobiđu mađarski zid i hrvatske pojačane patrole, pa opet dolazimo do onog starog pitanja kontrole i granica, koje svi vole da pominju, a niko zapravo ne rešava.
Zimski uslovi, naravno, samo produbljuju analitičku dubinu krize. Prenatrpani centri, loše grejanje, lekari koji ne stižu svuda, krijumčarske mreže koje bujaju – sve to pravi kontrolisani haos koji vlasti pokušavaju da predstave kao „pod kontrolom“. Srbija drži u sistemu oko deset hiljada ljudi, još nekoliko hiljada van, i balansira između humanitarnog pristupa i zahteva iz EU da se sve postroži. U BiH ista priča, samo još komplikovanija jer se svi nivoi vlasti prebacuju odgovornost jedni na druge. U Unsko-sanskom kantonu već tradicionalno traže pomoć iz Sarajeva, ali dok čekaju odluke i fondove, lokalni trgovci i ugostitelji osećaju posledice produženog pritiska.
A politika? E tu kreće prava igra. Granice su postale alat za skupljanje poena. Svaka vlada u regionu koristi migrante kao dokaz da „drži stvari pod kontrolom“, i kao simbol saradnje sa EU, ali i kao unutrašnji politički argument pred izbore. Brisel, naravno, elegantno prebacuje deo odgovornosti na balkanske države, gurajući ih u ulogu tampon-zone spoljne granice Unije. S tim u vezi, ne treba zaboraviti ni Tursku, koja i dalje ima prst na ventilu. Ankara može promeniti tok migracija kad god hoće – ako zahladi odnose sa Briselom ili ako se zapali Sirija ili Libija, svi tokovi se menjaju preko noći.
Regionalna saradnja? Ima je na papiru, ali u praksi – to je više ritual nego sistem. Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi, Baltička šestorka, svi ti sastanci i inicijative – sve to lepo zvuči, ali konkretni rezultati se svode na ad hok dogovore. Imamo i tu zajedničku operaciju Srbije, Mađarske i Slovačke, ali ona se bavi isključivo bezbednošću, ne humanitarnim aspektom. Nema zajedničke baze podataka, nema jedinstvenih biometrijskih sistema, nema sinhronizacije azilnih procedura – i baš taj institucionalni vakuum koriste krijumčari, koji su, što bi se reklo, uvek jedan korak ispred.
I sad, kad pogledamo zimu 2024/2025, to više nije samo sezonska stvar – to je pokazna vežba političke temperature između Brisela i Balkana. EU priča o kontroli i deportacijama, a balkanske države o tome kako ih Brisel ostavlja da se snalaze same. Nedostatak poverenja postaje strukturalan problem bezbednosne arhitekture Evrope, a dok se političari nadgornjavaju, pojavljuju se novi akteri – Turska, UAE, Rusija – koji koriste medije i društvene mreže da oblikuju narativ o „evropskoj odgovornosti“.
A u međuvremenu, digitalna tehnologija i veštačka inteligencija preuzimaju scenu. Zemlje EU već najavljuju uvođenje prepoznavanja lica na granicama, Bugarska testira algoritme koji predviđaju migracione tokove na osnovu vremena i društvenih faktora. Sve to deluje impresivno dok ne shvatiš da ulazimo u fazu sekuritizacije svakodnevice – gde se pitanje kretanja ljudi pretvara u pitanje kontrole podataka i algoritama koji odlučuju koga kamera „prepoznaje“, a koga ne.
Na kraju, migracije na Balkanu više nisu vanredna situacija – to je realnost koja se odomaćila. Pitanje nije samo kako zaustaviti tokove, već kako upravljati njima bez gubitka političke stabilnosti i elementarnog dostojanstva. S tim u vezi, Balkan ostaje ogledalo Evrope: mesto gde se vidi sva kontradikcija između humanitarnog diskursa i realpolitičke prakse, između ideje solidarnosti i straha od drugog. I baš u toj napetosti između kontrole i empatije, Evropa, htela-ne htela, pokazuje svoje pravo lice.
Autor: Miljan Petrović