Mart 2025.
Do početka 2025. godine, Turska ulazi u fazu u kojoj istovremeno jača i slabi, jer njen geopolitički paradoks funkcioniše kao izvor i moći i ranjivosti, zavisno s koje strane ga gledaš. Severni horizont joj zatvara rat u Ukrajini i energetsku utakmicu na Crnom moru, dok se na jugu proteže stara dobra nestabilnost – Sirija, Irak, istočni Mediteran, svaka tačka podseća da kontrolisani haos može da traje večno ako ga dovoljno dobro režiraš. Ankara više ne igra ulogu posrednika između Istoka i Zapada, nego preuzima ulogu igrača koji vuče poteze u prostoru gde se sudaraju interesi svih mogućih blokova, i to koristi da širi sopstveni uticaj.
S tim u vezi, kad se pogleda kontinuitet i transformacija njene spoljne politike od 2022. do početka 2025. godine, vidi se da Erdogan ne odustaje od svoje čuvene strategije „ravnoteže pritisaka“, jer ona omogućava da Turska sačuva privid autonomije u vremenu kad se rat u Ukrajini produžava, a konflikt u Siriji hladi, ali ne umire. Rat u Ukrajini, zapravo, stavlja Ankaru u središte jedne od najzamršenijih diplomatskih slagalica našeg doba – članica NATO koja ne sledi sve zapadne direktive, a opet uspeva da ostane važna u bezbednosnoj arhitekturi Crnog mora.
„Sporazum o žitu“ iz 2022. možda deluje potrošeno, ali on je bio savršen primer kako Turska koristi krizu da stvori analitičku dubinu krize – simbol sposobnosti da spoji zaraćene strane, ali i da taj most pretvori u političku platformu za jačanje globalnog uticaja, posebno u odnosima sa zemljama globalnog juga. Posle ruskog povlačenja iz dogovora krajem 2024. i novih napada na ukrajinske luke, Turska ponovo otvara staro pitanje – kako balansirati između ruskog gasa i NATO saveza koji postaje sve zahtevniji? Energetski koridori, od „Turskog toka“ do LNG terminala, pretvaraju se u produžetak spoljne politike. S tim u vezi, prisustvo američkih snaga u Rumuniji i Bugarskoj deluje kao podsetnik da se prostor turskog manevra sve više sužava.
Erdogan ipak igra na staru kartu – ne dozvoljava da Turska upadne u binarni svet sukoba Zapada i Rusije. Moskvu tretira kao partnera koji je potreban, Kijev kao politički kapital koji se može unovčiti, a NATO kao mehanizam koji Turska koristi da stvara pritisak, ne da bude njegov objekat.
Na jugoistočnom frontu, dok globalna pažnja ostaje prikovana za Evropu, Turska pojačava vojno prisustvo u severnoj Siriji i severnom Iraku. Posle operacije „Mač kandže“ krajem 2024, nastavlja sa strategijom niskog intenziteta – dovoljno da pokaže moć, ali ne toliko da uđe u rat. Cilj je jasan: sprečiti jačanje kurdskih formacija koje podržavaju SAD, a istovremeno ostaviti otvoren kanal ka Damasku, ali samo pod turskim uslovima.
Rusija, zauzeta Ukrajinom, prepušta teren Iranu i njegovim milicijama, što Ankara vidi kao pretnju svom južnom obodu. Zato kombinuje vojnu kontrolu sa „mekom moći“ – rekonstrukcijom, infrastrukturom, školama i ekonomijom. To je model koji se u Ankari već opisuje kao „stabilnost kroz dominaciju“, i iako deluje privremeno, sve više liči na dugoročni projekat.
Turska danas deluje kao država koja ne bira strane nego pravila. U tom smislu, neosmanski pragmatizam postaje njen zaštitni znak – mešavina istorijske nostalgije, ekonomskog pragmatizma i diplomatskog inženjeringa koji joj omogućava da sedi za svim stolovima, a da se ne obaveže ni za jednim. I tu se pojavljuje onaj sloj sekuritizacije svakodnevice – kada spoljnopolitička fleksibilnost postaje unutrašnji narativ o snazi i stabilnosti.
Cena takve igre, naravno, jeste sve veća izolacija od EU i napeti odnosi sa Vašingtonom. Erdogan popravlja odnose s arapskim monarhijama, maše rukom prema Kairu, ali se i dalje kreće po liniji koja puca na svakom koraku. Pitanje više nije da li će Turska izabrati stranu, već koliko dugo može da drži ravnotežu bez pada.
Na početku 2025. godine, Turska stoji između dve krize koje oblikuju XXI vek – ukrajinskog rata kao paradigme novog Hladnog rata i sirijskog konflikta kao hroničnog postameričkog haosa. I u toj tački spoja, ona pokušava da održava svoju verziju ravnoteže između zavisnosti i suvereniteta, bezbednosti i uticaja.
Ako Rusija igra na „zimu bez kraja“, Turska igra na „ravnotežu bez mira“ – stanje u kojem kontrolisani haos postaje izvor snage, a kriza se tretira kao sredstvo vladanja. I tu je, u toj ravnoteži između pada i uspona, prava suština turske geopolitike 2025. – država koja hoda po ivici i voli što je tamo.
Autor: Miljan Petrović