Mart 2025.
Od početka zime 2024/2025. godine, energetski sistem Ukrajine našao se pod ponovnim, koordinisanim ruskim udarima, ali ovaj put Moskva menja taktiku i prelazi na model „zime bez kraja“, koji podrazumeva kontinuirane i geografski raspršene napade koji održavaju pritisak na elektroenergetsku mrežu; s tim u vezi, Rusija ne cilja isključivo fizičko razaranje već želi da proizvede hroničnu nestabilnost u snabdevanju, iscrpi ljudske resurse i potkopava javni moral dok traju pregovori, pa to u praksi znači da napadi funkcionišu kao sredstvo produžene iscrpljenosti. Ukratko, prva faza od 2022. – šok – srušila je gotovo pola kapaciteta i gurnula društvo na ivicu humanitarne krize, zatim je usledila faza adaptacije 2023/2024. u kojoj Kijev razvija mobilne generatore, lokalne mikromreže i povezuje se sa EU preko Poljske, Slovačke i Rumunije, a sada dolazimo do treće faze: rat izdržljivosti u kojem ukrajinski sistem ne kolabira u potpunosti, ali ni stabilna rekonstrukcija ne napreduje jer Rusija, koristeći dronove domaće i iranske proizvodnje, ciljano pogađa transformatorske stanice i podstanice često sa minimalnim taktičkim efektom ali maksimalnim socijalno-psihološkim učinkom – s tim u vezi, Moskva ne pokušava da „ugasi“ državu već da je drži u trajnom polumraku, između funkcionalnosti i kolapsa.
Model „zime bez kraja“ skladno se uklapa u širu rusku strategiju dugotrajnog iscrpljivanja: Moskva prihvata nemogućnost potpunog vojnog sloma Kijeva i umesto toga primenjuje politiku koja sistematski ograničava ukrajinsku integraciju u zapadne bezbednosne i ekonomske strukture. S tim u vezi, takav pristup stvara efekat prolongirane nesigurnosti koji direktno utiče na moral stanovništva, otežava rad institucija i lokalnih vlasti i podiže finansijski teret za EU, koja sve više izdvaja sredstva za obnovu. U isto vreme, ovaj obrazac deluje i na investicione tokove, jer dugotrajna energetska kriza čini Ukrajinu manje privlačnom za privatni kapital, pa u praksi država gubi investicione impulse koji bi podržali dugoročnu otpornost.
Ruski napadi više ne ciljaju samo industrijske centre i velike elektrane; danas oni ciljaju društvenu mrežu preživljavanja – psihološku sposobnost građana da podnesu nestašice, hladnoću i dugotrajnu neizvesnost – i zato su u Kijevu, Harkovu i Dnjepru dnevni prekidi postali normalnost, lokalne zajednice izvode improvizovana rešenja i prilagođavaju se, ali ta adaptacija nosi cenu: postupno erodiranje normalnosti i redefinisanje svakodnevice kroz proces koji liči na sekuritizaciju svakodnevice. S tim u vezi, ruski propagandni aparat aktivno plasira narativ da Zapad više nije spreman da plaća „beskrajnu zimu“, čime energentski rat prelazi u domen percepcija i pregovaračkih kalkulacija – analitička dubina krize sada uključuje i dimenziju verovanja i izdržljivosti javnog mnjenja.
Kijev pokušava da odgovori razvojem novog modela energetske bezbednosti koji se zasniva na decentralizaciji i digitalnoj kontroli: Ministarstvo energetike u januaru 2025. pokreće projekat „Resilient Grid 2030“ i planira mikroelektrane u većim opštinama te dublju integraciju u evropski ENTSO-E sistem; međutim, finansijska održivost i politički zamor Zapada ograničavaju brzinu implementacije, pa se jasno vidi da tehnička rešenja postoje, ali im fale stabilni finansijski tokovi i politička volja. S tim u vezi, NATO interno raspravlja da li energetske mreže u istočnoj Evropi predstavljaju sledeću metu hibridnih operacija, a incidenti u Poljskoj i Moldaviji i sve češći sajber napadi na distributere gasa dovode do zaključka da se „energetski rat“ iz Ukrajine već preliva preko državnih granica i transformiše u kontrolisani haos koji testira otpornost susednih sistema.
Ruski udari na ukrajinsku infrastrukturu predstavljaju više od vojnih akcija; oni su deo sistemske strategije koja teži stvaranju trajnog stanja slabosti, pa se ishod danas meri ne samo megavatima već psihološkom i institucionalnom otpornošću: dok Kijev uspeva da izbegne potpuni kolaps, on stalno menja svoje operativne navike, skraćuje lance snabdevanja i gura decentralizaciju, ali s tim u vezi postavlja se pitanje koliko dugo društvo može da održava nove obrasce bez neizbežnog trošenja socijalnog kapitala.
Ako trend „zime bez kraja“ potraje, 2025. godina može postati prelomna u borbi za normalnost kao stratešku vrednost; u tom kontekstu model trajnog udara postaje paradigma savremenog ratovanja u kojoj toplotu, svetlo i nada tretiramo kao resurse jednako vredne kao i municiju, pa na kraju, s tim u vezi, nameće se pitanje kako rekonstruisati bezbednosnu arhitekturu koja neće samo reagovati na incidente već će graditi dugoročnu otpornost i sposobnost brzog oporavka.
Autor: Miljan Petrović