April 2025.
Gledajući iz perspektive početka 2025. godine, tri države zapadne i istočne Afrike – Mali, Gvineja i Sudan – danas predstavljaju klasičnu paradigmu onoga što analitičari današnjice nazivaju „post-haotičnim državama“: političkim sistemima koji funkcionišu bez potpune državnosti, ali, ipak, uspevaju nenako da prežive u uslovima krize. U svakoj od ovih država, rušenje starog poretka nije dovelo do stabilnosti, već do stanja trajne institucionalne ambivalentnosti. Međutim, upravo u takvim političko-bezbednosnim klimama, na afričkom kontinentu se oblikuju novi oblici vlasti, upravljanja i legitimiteta, koji obitavaju izvan klasičnih državnih struktura.
Dok svedočimo svojevrsnom „povlačenju“ Zapada, a naročito Francuske, i gubitku kredibiliteta regionalnih afričkih organizacija, poput ECOWAS i Afričke unije, procesi rekonstrukcije institucija postaju lokalizovani, nepredvidljivi i krajnje fragmentirani. Više se ne postavlja pitanje kako „povratiti državu“, već kako izgraditi nove institucije koje će funkcionisati u uslovima trajne nestabilnosti.
Četiri godine nakon puča u zemlji (2021. godine) i posledičnog postepenog povlačenja francuskih snaga, Mali ostaje pod kontrolom vojne hunte, koja je krajem aprila 2025. godine zadobila podršku političke elite da lidera vojne hunte, generala Asimija Goitu, zadrži za predsednika države do 2030. godine, osiguravajući „stabilnost“ države. Međutim, teritorijalna celina zemlje se sve više gubi u fragmentaciji između juga, kojim dominira vlast u Bamaku, i severa, koji kontrolišu tuareške grupe i islamističke milicije, te napori u očuvanje „stabilnosti“ u zemlji odmah padaju u vodu.
Rekonstrukcija institucija u Maliju ne odvija se kroz klasičnu centralizaciju, već kroz lokalnu adaptaciju vlasti. Regionalne zajednice – a naročito u Gaou i Timbuktuu – razvijaju sopstvene mehanizme upravljanja, često uz neformalne dogovore lokalnih starešina, plemenskih saveta i predstavnika vojne hunte. To je, zapravo, novi model „fragmentirane državnosti“, u kojem institucije više ne počivaju na monopolu sile, već na pregovaračkoj ravnoteži lokalnih aktera.
Upravo taj model, ma koliko izgledao neformalan, poslednjih par godina daje rezultate u vidu ograničenog mira i deeskalacije nasilja u zemlji, manifestovanog u formi smanjenja napada na lokalno stanovništvo. Na taj način, možemo s pravom reći da je Mali postao laboratorija „hibridne stabilnosti“, u kojoj vojna hunta deluje kao arbitar između lokalnih grupa, a ne kao klasična vlada.
S druge strane, Gvineja predstavlja drugačiji tip krize: krizu institucionalnog legitimiteta. Nakon puča u zemlji 2021. godine i neuspešnog organizovanja izbora, a na koncu i raspuštanja vlade u februaru 2024. godine, zemlja je ušla u stabilnu fazu „kontrolisane tranzicije“ pod rukovodstvom vojne hunte. Međutim, ono što izdvaja Gvineju kao jedinstven slučaj na afričkom kontinentu jeste upravo pokušaj institucionalne obnove kroz uspostavljanje tehnokratije.
Naime, pod pritiskom međunarodnih institucija i usled postojanja rastuće potrebe za stabilnošću, vojna vlast je, nakon raspuštanja vlade, u drugoj polovini 2024. godine oformila tehnički kabinet za reformu državne uprave – strukturu koja, po prvi put, uključuje i dijasporu, ali i univerzitetske profesore i eksperte u domenu političkih sistema u proces donošenja odluka. Iako politička liberalizacija u ovom trenutku nije prioritet, ovaj svojevrsni institucionalni eksperiment u Gvineji ukazuje na činjenicu da postoji alternativa između autoritarizma i anarhije, projektovana u vidu tehnokratske stabilnosti. Pitanje ostaje da li će ovaj model opstati nakon održavanja prvih demokratskih predsedničkih izbora, najavljenih za kraj 2025. godine, ili će se ponoviti ciklus vojne dominacije i vladavine vojnih hunti.
Na kraju, Sudan ostaje najdramatičniji primer institucionalnog kolapsa u savremenoj Africi. Građanski rat u kojem se od 2023. godine sukobljavaju oružane snage Sudana i Snage za brzo reagovanje (Rapid Support Forces – RSF) razorio je državni aparat, uništio infrastrukturu i doveo do raseljavanja više od 11 miliona ljudi. Ipak, upravo u ruševinama formalne države počinju da niču neki novi oblici društvene otpornosti (engl. resilience).
U pojedinim delovima Kartuma, kao i u Darfuru, lokalne zajednice su počele da uspostavljaju komitete za upravljanje i humanitarnu podršku – građanske strukture koje funkcionišu kao paralelne institucije. Ovi komiteti koordinišu snabdevanje, medijaciju i lokalnu bezbednost, čime preuzimaju ulogu državnih organa. Iako su trenutno bez formalnih resursa, oni predstavljaju klicu potencijalne obnove institucija „odozdo“. Naime, međunarodna zajednica, uključujući UN i Afričku uniju, sve više prihvata koncept „rekonstrukcije odozdo“ (engl. bottom-up reconstruction), koji polazi od ideje da stabilnost ne mora doći iz centra, već čak i iz mreže lokalnih inicijativa koje se vremenom mogu institucionalizovati.
Stoga, Mali, Gvineja i Sudan ukazuju na činjenicu da proces rekonstrukcije institucija nakon političko-bezbednosnog haosa više ne sledi zapadne šablone tranzicije. Umesto linearnog modela „puč-izbori-demokratija“, afričke države sve više usvajaju modele adaptivne državnosti: institucije se ne vraćaju, već se „izmišljaju“ ponovo.
Ključni izazov u svim ovim slučajevima zapravo je pitanje legitimiteta. Naime, dok spoljni akteri insistiraju na ustavnim procesima i izborima, unutrašnji akteri često preferiraju funkcionalnu stabilnost u odnosu na formalnu demokratiju. Upravo taj raskorak objašnjava zbog čega „demokratizacija“ na afričkom kontinentu više nije „magična formula“, već svojevrstan politički rizik.
Danas postaje jasno da afrički kontinent stupa u novu fazu institucionalnog realizma. Države poput Malija, Gvineje i Sudana ne teže vraćaju starog poretka – jer stari poredak u svakoj državi ponaosob je rušen s razlogom! – već uspostavljanju jedne ravnoteže preživljavanja: minimalne funkcionalnosti koja obezbeđuje energetsku, bezbednosnu i administrativnu kontrolu, bez potpune centralizacije. Takav model nije demokratski u klasičnom smislu, ali je održiv u kontekstu hroničnih konflikata. U tom smislu, afričke države, nakon života u haotičnom stanju, postaju svojevrsne laboratorije buduće državnosti – ne one koja se temelji na suverenitetu, već na sposobnostima; ne na izborima, već na izdržljivosti.
Autor: Tanja Kazić