Potpisivanje odbrambenog sporazuma između Albanije, Hrvatske i takozvanog „Kosova“ u aprilu 2025. godine predstavlja razvoj koji menja osnovnu bezbednosnu arhitekturu regiona. Sporazum je formalno prikazan kao mehanizam za jačanje stabilnosti, ali politički DNK ove inicijative ukazuje na ambicije koje prevazilaze deklarativni okvir. Drugim rečima, potpisnice formiraju strukturu koja prelazi prag klasične trilateralne saradnje, uz mogućnost priključivanja Bugarske i Severne Makedonije. To otvara niz pitanja o njenom dugoročnom uticaju na zapadni Balkan i stvarnu nameru za potpisivanje odbrambenog sporazuma.
Formiranje ovog bloka ukazuje na konsolidaciju zapadno orijentisanih aktera koji postupaju u skladu sa principima NATO, ali bez formalnog sidrenja u njegovoj hijerarhiji, s obzirom na činjnicu da takozvano „Kosovo“ nije član NATO. Ovakav pristup menja regionalni balans i stvara osećaj da se pojavljuje novi centar koordinisane bezbednosne politike. Drugim rečima, region ulazi u konfiguraciju u kojoj saradnja poprima karakter mrežne strukture. To otvara niz pitanja o položaju ostalih aktera koji moraju da prilagode svoje bezbednosne modele.
Sporazum je rezultat višegodišnjih konsultacija Tirane, Zagreba i Prištine, uz kontinuiranu diplomatsku podršku Vašingtona. Okruženje u kojem je nastao oblikovalo je širenje „virusa nestabilnosti“ nakon rata u Ukrajini i rastući strah od eskalacije kriza u Bosni i Hercegovini i na severu „Kosova“. Drugim rečima, stvoren je pritisak da region pojača sopstveni društveni imunitet. To otvara niz pitanja o tome da li je ova struktura zasnovana na realnoj potrebi ili geopolitičkoj strategiji.
Incidenti na administrativnoj liniji između Srbije i takozvanog „Kosova“ tokom 2024. godine, kao i prisustvo ruskih bezbednosnih savetnika u Republici Srpskoj, doprineli su dinamici u kojoj zapadni partneri podstiču razvoj fleksibilnih odbrambenih aranžmana. U tom kontekstu koncept „mini-NATO“ u regionu postaje politički funkcionalan model. To otvara niz pitanja o tome kako ostale države ocenjuju ovakav pristup bezbednosti.
Albanija i Hrvatska kao članice NATO i Priština sa specifičnim odnosima prema zapadnim strukturama i težnjama ka članstvu u NATO, formiraju okvir za operativnu integraciju bez formalnog proširenja Alijanse. Drugim rečima, potpisnice stvaraju mehanizam koji omogućava usklađivanje procedura i obuke bez institucionalnih promena. Albanija i takozvano „Kosovo“ pregovaraju o formiranju zajedničke jednice koja bi se angažovala mirovnim misijama, što otvara niz pitanja o otpornosti ovog modela u budućim krizama.
Ciljevi novog bloka obuhvataju kolektivno reagovanje na krize, zajedničke vojne vežbe, sajber saradnju i političku konsolidaciju prozapadnih struktura. Stoga, s pravom se postavlja pitanje da li ovaj okvir može postati nadnacionalni model koordinacije, ili će, pak, ostati instrument ograničene primene.
Sporazum ima i izraženu simboličku dimenziju, posebno u pogledu statusa takozvanog „Kosova“. Potpisivanje u trijadi, sa dve članice NATO, tretira Prištinu kao ravnopravnog aktera i time podiže njen međunarodni profil. Drugim rečima, ovaj mehanizam učvršćuje položaj takozvanog „Kosova“ unutar zapadnog bezbednosnog okvira, uprkos nerešenim statusnim pitanjima. Upravo to otvara niz pitanja o budućem toku dijaloga Beograd–Priština i uticaju na postojeće pregovaračke okvire. Istovremeno, ostaje činjenica da međunarodni status takozvanog „Kosova“ nije priznat u Ujedinjenim nacijama i da većina ključnih normativnih dokumenata, uključujući Rezoluciju 1244, zadržava Srbiju kao nosioca suvereniteta, a KFOR kao jedinu oružanu formaciju odgovornu za bezbednost svih građana. Obzirom da Rezolucija 1244 SB UN definiše KFOR kao jedinu oružanu formaciju na „Kosovu“, triletarni odbrambeni sporazum je suprotan Rezoluciji. Drugim rečima, simbolički efekat sporazuma ne menja pravni okvir koji određuje poziciju Beograda, niti slabi njegovo pravo da insistira na institucionalnom kontinuitetu. To otvara niz pitanja o realnoj snazi ovakvih poteza u poređenju sa međunarodno-pravnim obavezama koje ostaju na snazi.
Reakcije na sporazum potvrđuju njegovu geopolitičku težinu. Beograd ga posmatra kao oblik novog blokovskog pozicioniranja koji utiče na regionalnu stabilnost. Ruske izjave ukazuju na percepciju rizika od presedana koji može promeniti odnose snaga. Zapadne prestonice ga, međutim, predstavljaju kao primer regionalnog jačanja otpornosti, bez obzra što se navedenim činjenjem ne poštuje Rezolucija 1244 SAB UN. Drugim rečima, različiti akteri tumače isti proces kroz sopstveni bezbednosni narativ. To otvara niz pitanja o tome kako će ove razlike uticati na političko poverenje u regionu.
U funkcionalnom smislu, trostrani sporazum menja odnose moći: Albanija dobija dodatni kredibilitet, Hrvatska učvršćuje poziciju posrednika, dok Priština prvi put uspostavlja stabilniji okvir kolektivne zaštite. Istovremeno, postoji rizik od produbljivanja postojećih asimetrija. Drugim rečima, sporazum može postati faktor polarizacije. To otvara niz pitanja o budućoj ulozi regionalnih mehanizama saradnje.
Ako se aktivnosti ovog bloka ograniče na logistiku, humanitarne operacije i sajber bezbednost, model bi mogao biti prihvatljiviji i potencijalno proširen na druge aktere. Međutim, ukoliko bude percipiran kao instrument usmeren protiv Republike Srbije, može doći do formiranja neformalnih protivblokova i jačanja spoljnopolitičkih oslonaca Beograda. Stoga, percepcija određuje reakciju. To otvara niz pitanja o stabilnosti šireg sistema bezbednosti.
Sporazum između Tirane, Zagreba i Prištine predstavlja najkonkretniji pokušaj redefinisanja bezbednosnih struktura Zapadnog Balkana u poslednje dve decenije. Ukazuje na trend formiranja mikro-savezništava koja imaju funkciju dodatnih slojeva društvenog imuniteta u prostoru izloženom spoljnim uticajima. Drugim rečima, njegov stvarni značaj zavisi od toga da li će doprineti stabilnosti ili će postati katalizator novih podela. To otvara niz pitanja o tome kako će region upravljati svojim političkim DNK u narednom periodu.
Autor: Miloš Grozdanović