Avgust 2025.
Izborna godina u Venecueli 2025. otvara široko polje za kombinovanje političkih, bezbednosnih, ekonomskih i sociokulturnih faktora, jer izbori ne funkcionišu kao puki demokratski ritual već kao višeslojni događaj koji oblikuje živote miliona ljudi, utiče na regionalne tokove i proizvodi nove konfiguracije moći. U tom ambijentu, postavlja se ključno pitanje – da li će predstojeći izbori označiti kraj ere Nikolasa Madura ili će Venecuela ući u novu fazu adaptiranog, sofisticiranijeg autoritarizma koji zadržava staru strukturu, ali je usklađuje sa unutrašnjim i međunarodnim promenama. S tim u vezi, izbori 2025. ne nude jednostavne narative, jer politički pejzaž zemlje funkcioniše kao prostor u kojem vlast koristi kontrolisani haos da menja tokove očekivanja i dinamično upravlja krizom.
Bezbednosna dimenzija izbora zauzima centralno mesto u analizi, budući da se celokupan proces odvija unutar specifične bezbednosne arhitekture koju režim godinama nadograđuje. Ta arhitektura obuhvata kombinaciju lojalnosti oružanih snaga, relativno stabilnih saveza sa kriminalnim mrežama, paralelnih institucija, partijskog nadzora i polivalentnih odnosa sa državama poput Rusije, Kine i Irana. Ovakva struktura stvara ambijent u kojem vlast upravlja raspoloživim resursima tako što stalno balansira između represije i simboličkog otvaranja, čime proizvodi analitičku dubinu krize: režim se ne raspada, već evoluira prema formi koja postaje otpornija na spoljne pritiske i unutrašnje kontradikcije.
U ekonomskom domenu, izborni proces deluje kao instrument političke terapije koji kratkoročno ublažava simptome dugotrajne krize, ali ne rešava njene strukturne uzroke. Ekonomsko rasulo, kolaps institucija, dualne valute, paralelna tržišta i masovna emigracija oblikuju društveni pejzaž u kojem građani biraju stabilnost čak i kada je ta stabilnost zapravo oblik stagnacije. U takvom ambijentu, sekuritizacija svakodnevice postaje norma: život se pretvara u neprekidnu borbu za resurse, preživljavanje i minimalnu normalnost, što omogućava režimu da održava sistem kontrole zasnovan na kombinaciji zavisnosti, straha i pragmatizma.
Opozicija u Venecueli ulazi u novi izborni ciklus fragmentisana, opterećena ličnim rivalstvima, taktičkim nesuglasicama i sistematičnom represijom. Čak i kad iznedri kandidata koji može da mobiliše masovnu podršku, režim brzo reaguje pravnim ili administrativnim sredstvima kako bi ga delegitimisao ili potpuno uklonio iz izborne trke. Uz to, vlast ponekad selektivno otvara prostor za pojedine opozicione aktere koji nisu realna pretnja, kako bi zadržala privid pluralizma. S tim u vezi, opozicija se suočava sa dvostrukim izazovom: mora da održi jedinstvo u neprijateljskom institucionalnom okruženju, ali i da pronalazi strategije koje izbegavaju zamke kontrolisanog političkog prostora.
Međunarodni kontekst dodatno komplikuje izborni proces. Rusija i Kina održavaju odnos sa Venecuelom ne toliko zbog političke pouzdanosti režima, koliko zbog ekonomskih koristi, energetskih aranžmana i geopolitičkih signala prema Sjedinjenim Američkim Državama. Istovremeno, Sjedinjene Američke Države koriste sankcije kao ključni instrument pritiska, iako one često jačaju narativ režima o spoljnim neprijateljima i podrivaju opozicionu mobilizaciju. Evropska unija pokušava da zadrži poziciju moralnog arbitra, ali njena politička težina u ovom kontekstu ostaje ograničena. Zbog toga međunarodni akteri prate izbore bez iluzija: retko ko očekuje demokratski preokret, ali se traže pukotine u sistemu koje mogu otvoriti prostor za postepene promene.
Unutrašnja kohezija režima predstavlja ključni parametar u proceni budućih scenarija. Iako struktura vlasti spolja deluje monolitno, sistem u sebi sadrži razgranatu mrežu frakcija – vojnih, bezbednosnih, ekonomskih i partijskih – koje međusobno konkurišu i sarađuju. Te frakcije ne ugrožavaju režim direktno, ali oblikuju unutrašnju dinamiku moći. Svaka od njih kontroliše deo resursa, teritorija ili institucija, a njihova međuzavisnost stvara sistem u kojem autoritarizam ne počiva samo na strahu, već i na raspodeli privilegija i strukturalnoj lojalnosti. Takva konfiguracija vlasti omogućava režimu da adaptira autoritarne prakse prema promenama u okruženju.
Dolazak izbornog dana 2025. godine pre svega predstavlja ritualizovan momenat koji strukturira politički pejzaž, ali retko donosi suštinske demokratske promene. Ukoliko Maduro potvrdi svoju poziciju, otvara se nova faza njegove vladavine u kojoj će autoritarizam poprimiti prilagođene oblike, možda nešto sofisticiranije i manje grube, ali i dalje zasnovane na čvrstoj kontroli. U slučaju da opozicija ostvari iznenađujući rezultat, institucionalni mehanizmi režima verovatno će neutralisati svaku mogućnost iznenadne tranzicije, jer politički sistem ne prepušta kontrolu volji birača, već sopstvenoj logici preživljavanja.
Sveukupno, izbori u Venecueli 2025. godine ne deluju kao momenat završetka Madurove ere, ali nose obrise kraja jedne faze njegovog autoritarizma. Novi period neće označiti povratak demokratskih standarda, ali će otvoriti prostor za transformisanu, adaptiranu verziju autoritarne vladavine koja odgovara uslovima duboke krize, spoljnog pritiska i unutrašnjih promena. S tim u vezi, predstojeća izborna godina predstavlja ogledalo države koja uporno menja oblike političke kontrole kako bi održala kontinuitet moći, dok Venecuela ulazi u novu fazu političkog preživljavanja u kojoj se autoritarizam ne povlači – već mutira.
Autor: Miljan Petrović