Jun 2025.
Balkan danas ulazi u fokus globalnih tokova na način koji mnoge iznenađuje, iako je već godinama primetno da se region polako vraća na mapu ključnih koridora svetske ekonomije, jer takve promene uvek nastaju na preseku ratova, sankcija i energetskih pomeranja koja preoblikuju trgovinske tokove brže nego što analitičari uspeju da isprate. Dok se nekada sve vrtelo oko ose Istok–Zapad, od 2022. godine, sve intenzivnije gledam kako se gradi nova severno-južna matrica povezivanja, u kojoj jugoistočna Evropa preuzima ulogu vidljivijeg i smelijeg čvorišta nego ranije, što ujedno otvara prostor da sagledamo analitičku dubinu krize koja menja osnovnu geometriju evropskog tržišta.
Kada posmatram reaktiviranje „Srednjeg koridora“, sve snažniji prodor turskih, azerbejdžanskih i bliskoistočnih investicija, ali i interes Indije i Egipta da se preko Jadrana „nakače“ na evropske sisteme distribucije, vidim kako Balkan prestaje da bude puki most između kontinenata i postaje konkurentsko polje velikih sila koje ovde testiraju infrastrukturalne modele svoje globalne trgovinske strategije. S tim u vezi, ne mogu da zanemarim ni činjenicu da rat u Ukrajini i sankcije Rusiji ubrzavaju pomeranje evropske logistike ka alternativnim rutama: sever nestaje iz zone stabilnosti, Crno more ulazi u zonu kontrolisanog haosa, a Suec se suočava sa rastućim bezbednosnim rizicima koji utiču na globalne osiguravajuće politike.
Dok ovi procesi izbijaju u prvi plan, projekti poput koridora X i VIII, Open Balkan Rail ili Adriatic-Gas Loop dobijaju težinu koja odavno prevazilazi regionalni nivo. Pritom se grčka luka Pirej, pod kineskom upravom, nameće kao novi centar gravitacije za distribuciju ka srednjoj Evropi, dok Solun, Bari i Drač preuzimaju deo funkcija tradicionalnih severnih luka. U Srbiji i Bugarskoj gledam ubrzani ritam modernizacije železnica u saradnji s EU i Kinom, što otvara nove energetske i robne tokove, a paralelno s tim, Turska pokušava da se uvede kao nezamenljiva tranzitna sila kroz projekte kao što je železnica Kars–Tbilisi–Baku.
Ovaj zamah infrastrukturne diplomatije jasno govori da geoekonomsko nadmetanje potiskuje klasične geopolitičke sukobe. Balkan tako postaje arena gde Peking, Vašington, Brisel i Ankara istovremeno ulažu, takmiče se i testiraju izdržljivost nove bezbednosne arhitekture trgovine, a u pojedinim segmentima čak i sekuritizaciju svakodnevice kroz digitalne mehanizme kontrole transportnih sistema. Energetska dimenzija posebno jača, jer Evropska unija ubrzava diverzifikaciju, širi LNG kapacitete u Hrvatskoj i Grčkoj i investira u gasne konektore ka unutrašnjosti Balkana, dok se američke kompanije pozicioniraju u oblasti gasa i obnovljivih izvora energija, a Rusija nastavlja da koristi posredničke strukture da zadrži uticaj.
Istovremeno, infrastruktura koja je nekada izgledala kao periferni horizontalni prilaz sada postaje glavna arterija evropskog snabdevanja. Putni i železnički pravci od Soluna preko Skoplja i Beograda do Budimpešte poprimaju oblik „balkanske osovine“ nove ekonomske geografije, a digitalna infrastruktura, uz rast ulaganja u sajber-zaštitu, ubrzava integraciju regiona u globalne mreže robe i podataka. S tim u vezi, ni realne slabosti ne nestaju: korupcija, politička fluidnost i sporo usklađivanje sa evropskim normama predstavljaju kočnicu koja umanjuje kredibilitet balkanskih država kao pouzdanih partnera.
U državama van EU, poput Srbije, BiH i Albanije, geoekonomski izbori često se preklapaju sa političkim lojalnostima, što otvara vrata stranim silama da investiraju na način koji stvara dugoročne zavisnosti. Tako se oblikuje „fragmentirana integracija“ – model u kojem region funkcioniše kao mreža paralelnih uticaja, a ne kao jedinstven tržišni prostor, čime se otežava uspostavljanje koherentne trgovinske politike.
Balkan 2025. godine tako postaje mnogo više od geografske raskrsnice: on se pretvara u liniju preloma između stare industrijske logike i nove, mrežno povezane ekonomije globalnog juga i istoka. Dok se svetski trgovinski tokovi pomeraju ka južnim i srednjim koridorima, region stiče geostratešku važnost za evropsko snabdevanje energijom, robom i digitalnim resursima.
Na kraju, buduća uloga Balkana zavisi od sposobnosti država da uvedu transparentnost, ojačaju pravnu sigurnost i razviju regionalnu koordinaciju. Ako u tome uspeju, jugoistočna Evropa može postati središte povezivanja tri kontinenta; ako ne uspeju, onda rizikuju da ostanu tek privremeni most između interesa drugih. U svakom slučaju, Balkan ponovo stoji u središtu svetskih tokova – ovog puta kao zavodljiva, ali nestabilna osovina globalne trgovine.
Autor: Miljan Petrović