Jun 2025.
U uslovima globalnih sukoba, energetskih poremećaja i fragmentacije trgovinskih tokova, namensku industriju jugoistočne Evrope posmatram kao sektor koji ponovo preuzima centralno mesto u državnim strategijama, jer deluje kao svojevrsni politički DNK regiona koji reaguje na pritiske spolja i slabosti iznutra. Nekadašnji industrijski sistemi, koje su mnogi smatrali reliktom Hladnog rata, danas funkcionišu kao aktivan izvor ekonomske dobiti i spoljnopolitičkog pozicioniranja, a to otvara niz pitanja о tome da li se ovaj trend zasniva na realnim kapacitetima ili samo na kratkoročnom globalnom ciklusu potražnje.
Od početka rata u Ukrajini 2022. godine, potražnja za konvencionalnim naoružanjem naglo raste, dok evropske fabrike pokušavaju da nadomeste limitirane proizvodne kapacitete. Države poput Srbije, Bosne i Hercegovine, Bugarske i Hrvatske, sa nasleđenim postrojenjima iz jugoslovenskog i varšavskog perioda, nalaze se u specifičnoj poziciji između modernizacije i profita. Drugim rečima, region koristi industrijsku infrastrukturu kao odgovor na globalni virus nestabilnosti, ali takav pristup zahteva jasniju procenu održivosti. To otvara niz pitanja o tome kako se državne politike prilagođavaju povećanom interesovanju tržišta.
Od 2023. do 2025. godine, izvoz namenske industrije Srbije, Bosne i Hercegovine i Bugarske raste za više od 40%, što ukazuje na intenziviranje saradnje sa državama EU koje traže municiju i rezervne delove. Glavna tržišta se više ne svode samo na Bliski istok i Afriku, već obuhvataju i evropske naručioce, a to otvara niz pitanja o dugoročnim političkim implikacijama tih isporuka. Drugim rečima, industrija više ne funkcioniše samo kao ekonomski sektor, već i kao produžena ruka spoljne politike.
Kompanije kao što su Krušik, Igman i Arsenal prilagođavaju proizvodne standarde NATO protokolima i šire saradnju sa zapadnim dobavljačima. Ove transformacije proističu iz tržišnih zahteva, ali imaju i političku komponentu, jer doprinose postupnom usklađivanju sa zapadnim bezbednosnim strukturama. To otvara niz pitanja о tome koliko je region spreman da preuzme odgovornost koja proizlazi iz takvog usmerenja.
Paralelno sa time, pojavljuje se nova generacija privatnih proizvođača koji razvijaju dron-tehnologije, elektrooptiku i komandne sisteme. Ove firme, često nastale unutar startup ekosistema, doprinose razvoju industrije dvostruke namene, gde se granica između civilnih i vojnih primena ubrzano smanjuje. Drugim rečima, tehnološki sektor regiona prelazi u fazu u kojoj se civilno i vojno više ne posmatraju kao odvojene kategorije.
Najznačajnija promena poslednjih godina odnosi se na integraciju veštačke inteligencije, robotike i aditivne proizvodnje. Proizvodni pogoni u Užicu, Kumanovu i Sopotu razvijaju digitalne platforme za simulaciju balističkih testova, dok centri u Sarajevu i Nišu rade na softverima za prediktivno održavanje i optimizaciju linija. To otvara niz pitanja o tome da li će digitalizacija postati održiv mehanizam unapređenja proizvodnje ili samo prolazni eksperiment u industriji.
Saradnja sa akademskim institucijama i rast vojno-tehnoloških inkubatora postaju važan deo industrijskog razvoja. Ovakvi modeli, inspirisani praksama iz Izraela i Turske, kombinuju javna ulaganja i privatni kapital u cilju razvoja autonomnih sistema, bespilotnih platformi i naprednih senzora. Drugim rečima, država i privatni sektor pokušavaju da stvore društveni imunitet industrije na globalne poremećaje.
S druge strane, modernizacija se suočava sa izazovima kao što su nedostatak stručnog kadra, spor napredak u standardizaciji i zavisnost od uvoznih komponenti. To otvara niz pitanja o dugoročnoj održivosti razvoja, posebno u kontekstu globalne konkurencije.
Namenska industrija u novoj geopolitičkoj realnosti funkcioniše kao produžena ruka spoljne politike. Države regiona, iako često formalno neutralne, trpe pritiske velikih sila da ograniče ili preusmere svoje izvozne tokove. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države insistiraju na kontroli krajnjeg korisnika, dok Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Kina nude investicije bez političkih uslova. Drugim rečima, region se kreće između dva modela: strateškog partnerstva i pragmatične multivektorske saradnje. To otvara niz pitanja o tome koji pristup obezbeđuje veću stabilnost.
Rizik od zloupotreba, prenosa tehnologije i neformalnih izvoznih kanala ostaje visok. Istrage u državama regiona tokom protekle dve godine otkrivaju isporuke u zone pod sankcijama, što izaziva diplomatske tenzije i pojačan nadzor međunarodnih institucija. To otvara niz pitanja o sposobnosti državnih mehanizama da spreče sistemske propuste.
Namenska industrija jugoistočne Evrope 2025. godine predstavlja spoj tradicionalnih kapaciteta i nove tehnološke ekonomije. Njena budućnost zavisi od toga da li države mogu da uspostave ravnotežu između ekonomske efikasnosti i političke odgovornosti. Drugim rečima, uspeh industrije ne zavisi samo od proizvodnje, već od kontrole tehnologija, tržišta i političkih procesa.
Ako region želi da zadrži relevantnu poziciju u novoj bezbednosnoj arhitekturi, moraće da razvije regionalne mehanizme koordinacije, transparentnosti i zajedničkog nastupa. U suprotnom, namenska industrija može ostati sektor ograničen globalnim pritiscima i lokalnim slabostima, kao hroničan primer industrijske zavisnosti bez jasne strategije razvoja.
Autor: Miloš Grozdanović