Jun 2025.
Energetska bezbednost jugoistočne Evrope ulazi u fokus čim rat u Ukrajini menja odnose snaga i redefiniše evropski pristup Rusiji, pa ja odmah gledam kako se region koji je decenijama živeo na ruskom gasu okreće diversifikaciji i stvara neku vrstu kontrolisanog haosa u kojem svaka država traži svoje mesto, s tim u vezi pokušavajući da balansira tehniku, politiku i sopstvene džepove. Tri godine kasnije vidim da taj proces ide cik-cak linijom, jer politički interesi, geopolitički pritisci i ekonomske mogućnosti diktiraju tempo mnogo više nego sama energetska logika.
Balkan danas zapravo nudi tri odvojene energetske vizije koje paralelno žive i sudaraju se: evropsku, koja insistira na zelenom prelazu i tržišnoj integraciji; rusku, koja igra na staro infrastrukturno nasleđe; i regionalnu, koja pokušava da uhvati balans između bezbednosti snabdevanja i finansijske održivosti. S tim u vezi, pitanje energetske nezavisnosti od ruskog gasa postaje simbol političkog suvereniteta, ali i ogledalo u kojem se vidi analitička dubina krize i sve ono što je evropski kontinent gurao pod tepih godinama.
Do 2021. više od tri četvrtine ukupnog gasa u jugoistočnoj Evropi stizalo je iz Rusije, a pad na oko 40% do sredine 2025. deluje impresivno na papiru, ali i dalje pokazuje strukturalnu zavisnost Srbije i Bosne i Hercegovine. LNG terminali u Aleksandropolisu i na Krku menjaju mapu, grčki interkonektori ubrzavaju ritam, a Grčka se sve bolje snalazi u ulozi regionalnog energetskog čvorišta, dok Bugarska pokušava da dokaže da i ona ima šta da kaže u toj novoj bezbednosnoj arhitekturi.
Istovremeno, Rumunija jača svoj status preko Crnog mora, uvećava ulaganja u transportni gasovod BRUA i vidno menja svoju energetsku sudbinu prelaskom iz kategorije uvoznika u kategoriju izvoznika. S tim u vezi, postaje jasno da nacionalne politike i dalje štrče – EU članice pokušavaju da se uklope u evropska pravila, dok zemlje van Unije održavaju bliskost s kompanijom Gasprom iz praktičnih i istorijskih razloga, što stvara asimetriju koja komplikuje svaki pokušaj zajedničke regionalne strategije.
Rusija, iako se povlači iz evropskog energetskog prostora, uporno čuva prisustvo kroz vlasničke strukture i distributivne kompanije, pa u Srbiji i Republici Srpskoj i dalje održava mali, ali efektan kanal političkog pritiska. S druge strane, Turska ulazi kao ambiciozan posrednik sa idejom uspostavljanja turskog haba, želeći da spoji ruske, azerbejdžanske i eventualno bliskoistočne resurse, pa region dobija dodatnu dimenziju u kojoj energetske ambicije Ankare menjaju pravila igre.
U registar regionalnih aktera ulazi još i Kina sa svojim infrastrukturnim investicijama, Azarbejdžan kroz TAP i transbalkanske rute, kao i Sjedinjene Države koje guraju izvozLNG , tako da jugoistočna Evropa postaje gusto energetsko čvorište, gotovo laboratorija u kojoj se prepliću geopolitičke ambicije i tržišni instinkti bez jasnog reda. Taj prostor šara između tržišta i politike, a s tim u vezi i sekuritizacija svakodnevice dobija novu formu – energija se pretvara u politički instrument, a ne samo u resurs.
Energetska zajednica (engl. Energy Community) i novi evropski Plan rasta za Zapadni Balkan (engl. Growth Plan for the Western Balkans) iz 2024. postavljaju cilj da se regionalna tržišta gasa i struje uklope u jedan sistem, ali svaki napredak sapliće slabost infrastrukture i nedovoljna koordinacija institucija. Nedostatak interkonektora, skladišnih kapaciteta i transparentnosti u radu nacionalnih kompanija drži region u mreži energetskih ostrva, a ne u funkcionalnom sistemu.
Evropska investiciona banka i EBRD ulažu preko tri milijarde evra u projekte obnovljivih izvora i energetsku efikasnost, ali region ne uspeva da ubrza procese bez bolje institucionalne saradnje, zajedničkih rezervi gasa i stalnog regionalnog centra za energetske krize. S tim u vezi, postaje jasno da politička volja postaje najskuplja valuta energetskog sektora.
Dok se vodi debata oko gasa, energija iz obnovljivih izvora eksplodira. Grčka i Hrvatska predvode, dok Srbija, Severna Makedonija i Albanija hvataju ritam, ali tranzicija ipak škripi na svakom ćošku zbog nedovoljno razvijene mrežne infrastrukture i spore administracije.
Sve to ukazuje da energetska nezavisnost ne nastaje pukom zamenom ruskog gasa alternativnim izvorima, već dubokom transformacijom potrošnje i prelaskom na zelenu energiju. Regioni koji ekranizuju svoju ranjivost kroz zajedničke politike i ulaganja ulaze u novu fazu otpornosti koja nije samo ekonomska već i politička.
Do sredine 2025. godine, jugoistočna Evropa više ne stoji kao periferija, već kao testni poligon nove evropske energetske bezbednosti, ali stabilnost tog procesa zavisi od tri stvari: regionalne saradnje, institucionalne otpornosti i dugoročne evropske posvećenosti. Energetska nezavisnost ne znači izolaciju nego mrežu poverenja u kojoj države zajedno upravljaju rizicima, dele resurse i nastupaju kao jedinstven sistem.
Za Balkan, to predstavlja prelazak iz istorije zavisnosti u istoriju odgovornosti, gde se kontrolisani haos transformiše u održivu energetsku sliku budućnosti, a region izranja kao prostor koji ne samo reaguje na krize, nego ih i preoblikuje kroz novu logiku saradnje i otpornosti.
Autor: Miljan Petrović