Jul 2025.
Crnomorski region i Kavkaz ostaju jedno od ključnih čvorišta evropske i evroazijske bezbednosti, prostor u kojem se istorijske naslage i savremene strateške ambicije prepliću sa dubokim socio-političkim obrascima koji generišu složenu regionalnu otpornost. Kako Zapad i Rusija nastavljaju dugoročnu redistribuciju resursa u okviru produženog nadmetanja, ovaj prostor sve jasnije funkcioniše u stanju produženog strateškog limba – između zamrznutih konflikata, kontrolisane napetosti i stalne mogućnosti nagle, neželjene eskalacije.
Dinamiku nestabilnosti oblikuje istovremeno više procesa. Militarizacija Crnog mora ubrzava se iz godine u godinu, dok se bezbednosna arhitektura južnog Kavkaza postepeno urušava pod teretom post-ukrajinskih promena. Paralelno, obnovljene etničke i teritorijalne tenzije u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Nagorno-Karabahu i istočnim oblastima Azerbejdžana proteklih godina stvaraju kontinuirani seizmički pritisak ispod već opterećene geopolitičke konstrukcije. Time se otvara prostor za nove modalitete rivaliteta, ali se proporcionalno povećava i rizik da se taktički incident pretvori u strateški problem.
Crno more ostaje centralni energetski i bezbednosni centar gravitacije. Rusija, nakon modernizacije pomorskih kapaciteta sprovedene između 2022. i 2024, održava stabilno i efektivno prisustvo u istočnom delu basena, oslanjajući se na kombinaciju modernizovanih platformi i integrisanih protivbrodskih sistema. Takva konfiguracija omogućava Moskvi da zadrži sposobnost strateškog odvraćanja i efikasne kontrole komunikacionih linija, uprkos sve izraženijim pokušajima Zapada da kroz NATO redefiniše balans snaga u regionu. Istovremeno, Ukrajina, uz intenzivnu tehničku i obaveštajnu potporu Alijanse, ubrzano modernizuje obalske kapacitete, dok je tokom jula 2025. dodatno povećan obim zajedničkih patrola sa Turskom, Rumunijom i Bugarskom. Iako se te aktivnosti predstavljaju kao mehanizmi zaštite pomorskih koridora, njihova stvarna funkcija sve više liči na stvaranje dugoročne strukture odvraćanja namenjene ograničavanju ruskog manevarskog prostora, bez potrebe za direktnom konfrontacijom.
U takvom okruženju, rizik od taktičkih incidenata postaje neizbežna nuspojava. Bliski manevri ruskih brodova u blizini teritorijalnih voda NATO država, kao i ukrajinske protivdron i raketne vežbe, reprodukuju logiku „trigger–response“ dinamike svojstvene kasnoj fazi Hladnog rata, ali sada dodatno opterećene dronizacijom bojišta i informacionim zasićenjem. Svaki potez jedne strane automatski stvara potrebu za odgovorom druge, čime se margina greške kontinuirano sužava.
U južnom Kavkazu, otvaraju se novi procesi koji sve snažnije odražavaju promenjenu regionalnu arhitekturu. Rusko vojno prisustvo, iako i dalje ključni stabilizujući faktor, više ne garantuje potpunu amortizaciju lokalnih tenzija. Demografski pritisci, ekonomske asimetrije i rastuće ambicije Turske i Irana stvaraju novo strateško okruženje u kojem je Nagorno-Karabah, uprkos formalnoj konsolidaciji azerbejdžanske kontrole, i dalje najosetljivija tačka. Turska i Iran svoju ulogu grade strpljivo, koristeći tehnološka sredstva, bilateralne aranžmane i političko-bezbednosnu arhitekturu u nastajanju kako bi ojačali poziciju u prostoru koji više ne počiva isključivo na ruskim sigurnosnim garancijama.
Gruzija se nalazi u poziciji države koja balansira između euroatlantskih aspiracija i imperativa sprečavanja eskalacije u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Lokalni akteri, blisko usklađeni sa Moskvom, zadržavaju kapacitete za brzu mobilizaciju, čime ovi prostori funkcionišu kao mehanizmi strateškog signala, a ne kao statični zamrznuti konflikti. Oni predstavljaju fleksibilne instrumente putem kojih Rusija kalibriše nivo stabilnosti u regionu, bez potrebe za direktnom i sveobuhvatnom intervencijom.
Tokom 2025. godine, region ulazi u fazu u kojoj se više ne oslanja na jednostavnu bezbednosnu ravnotežu definisanu ruskom supersposobnošću, već na složeniju strukturu u kojoj Turska i Azerbejdžan nastoje da prošire sopstveni uticaj. Ulaganje u infrastrukturu brze mobilizacije, integraciju dron i protivdron tehnologija u planinske i obalske sisteme, kao i postepena obuka lokalnih struktura, postaju ključni elementi nove regionalne strategije. Iako ti procesi ne predstavljaju otvoren izazov Moskvi, jasno ukazuju na nameru da se izgradi autonomnija bezbednosna arhitektura u kojoj zapadni i tursko-azerbejdžanski interesi dobijaju čvršću operativnu osnovu.
U periodu 2025–2026. godine, region će verovatno ostati zarobljen u stanju povišene napetosti, uz periodične incidente koji neće prerasti u širu eskalaciju. Crno more i Kavkaz nastaviće da funkcionišu kao laboratorija multipolarnih kalkulacija, gde nijedan akter nema interes da pokrene otvoreni rat, ali svaki nastoji da oblikuje pravila buduće arhitekture moći. Rusija će nastojati da očuva strateški ritam regiona kroz kombinaciju prisustva, odvraćanja i kontrolisanog pritiska, dok Zapad i regionalni akteri budu širili svoj kapacitet za delovanje unutar sve fragmentisanijeg bezbednosnog pejzaža.
U takvom ambijentu, ishod neće biti određen jednim događajem, već akumulacijom malih pomeranja i dugotrajnim nadmetanjem za poziciju u prostoru čija stabilnost ostaje delikatna, ali čija geostrateška vrednost ostaje neupitna.
Autori: dr Violeta Rašković Talović, Tanja Kazić