Septembar 2025.
Tržište nafte u 2025. godini nalazi se u paradoksalnoj situaciji: iako globalna potražnja ostaje relativno visoka, političke i tehnološke promene temeljno menjaju arhitekturu energetske bezbednosti. Geopolitika nafte više nije samo pitanje količine i cene, već instrument globalnog pozicioniranja, sredstvo ekonomskog pritiska i pokazatelj dubokih sistemskih promena u svetskom poretku.
Poslednji ciklus nestabilnosti, koji je započeo posle iranskih napada na tankere u Ormuskom moreuzu, a koji je zatim produbljen zbog konflikta u Crvenom moru, otkrio je koliko je energetska infrastruktura postala ranjiva. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati nastoje da očuvaju stabilnost kroz saradnju u okviru OPEK+, ali rastući interes Kine, Indije i Rusije za bilateralne sporazume o dugoročnim isporukama potkopava tradicionalne mehanizme kontrole tržišta.
Do 2025. godine, Zapad više nije dominantni faktor u definisanju cena i protoka energenata. Evropska unija, nakon što je gotovo potpuno prekinula zavisnost od ruske nafte, nastoji da balansira između afričkih, bliskoistočnih i američkih izvora. Međutim, ovakva strategija diversifikacije ima svoja ograničenja – visoki transportni troškovi, nepouzdana infrastruktura i politička nestabilnost u zemljama kao što su Nigerija i Libija čine energetsku sigurnost Evrope i dalje uslovljenom globalnim šokovima.
U međuvremenu, azijski tržišni centri postaju novi nosioci potražnje. Kina i Indija ubrzano povećavaju svoje rezerve i grade nove lance snabdevanja kroz Iran, Kazahstan i Rusiju. Ove veze, koje često izbegavaju zapadne sankcije, ne samo da podrivaju efikasnost ekonomskih instrumenata pritiska, već i konsoliduju novu „energetsku osovinu Istok–Istok“.
Moskva je u 2025. godini uspela da stabilizuje svoj energetski sektor, uprkos sankcijama koje su ograničile njen pristup zapadnoj tehnologiji i tržištima. Umesto toga, Rusija je preusmerila svoje izvozne tokove ka Aziji i Africi, koristeći cenu kao ključni instrument političkog uticaja.
Ruski naftni izvoz ka Kini i Indiji sada premašuje sve predratne nivoe, a popusti koje Moskva nudi kupcima iz globalnog juga postali su novi oblik „meke energetske diplomatije“. Istovremeno, Rusija ubrzano investira u kontrolu tranzitnih ruta preko Arktika, što joj dugoročno omogućava veću nezavisnost od nestabilnih pomorskih puteva. Ta strategija – kombinacija snižavanja cena i geostrateškog osiguranja novih transportnih pravaca – predstavlja oblik „resursne geopolitike otpora“.
Region Bliskog istoka ostaje ključna arena globalne borbe za energetski uticaj. Saudijska Arabija pokušava da se profiliše kao stabilizujući faktor kroz politiku umerenih kvota i investicije u obnovljive izvore energije, ali rastuće napetosti sa Iranom i sve veći antagonizam unutar OPEK+ bloka podsećaju na stare obrasce.
Iran, ojačan relativnim ublažavanjem sankcija od strane nekoliko azijskih partnera, koristi naftu kao instrument regionalnog uticaja – ne samo ekonomski, već i bezbednosni. Teheran finansira savezničke grupe u Siriji, Iraku i Jemenu direktno iz prihoda od prodaje nafte, dok istovremeno nastoji da svoje proizvodne kapacitete prikaže kao „alternativni energetski pol“ u odnosu na Zapad.
Istovremeno, Turska, kao tranzitna sila, sve više postaje posrednik između azijskih i evropskih potrošača, koristeći svoju infrastrukturu kao instrument diplomatskog uticaja. Ankara ulaže u proširenje naftovoda Baku–Tbilisi–Džejhan i u nove skladišne kapacitete na Mediteranu, pozicionirajući se kao „energetski čvor“ novog multipolarnog sveta.
Iako su obnovljivi izvori u 2025. godini postali centralna tema globalne politike, realnost pokazuje da „kraj ere nafte“ nije ni blizu. Povećanje troškova zelenih tehnologija, nestabilnost u lancima snabdevanja retkim mineralima i geopolitičke tenzije oko vlasništva nad resursima, kao što su litijum i kobalt, samo su delimično umanjili zavisnost od fosilnih goriva.
Za mnoge zemlje globalnog juga, prelazak na čistu energiju ostaje nedostižan cilj bez velikih subvencija i tehnoloških transfera. To ostavlja prostor za novi oblik nejednakosti: dok razvijene ekonomije postepeno smanjuju upotrebu nafte, zemlje u razvoju ostaju zarobljene u zavisnosti od nje – kako kao izvora prihoda, tako i kao instrumenta političke stabilnosti.
Tekuća godina pokazuje da je geopolitika nafte manje pitanje energetske budućnosti, a više pitanje moći, kontrole i otpora. Svet ulazi u fazu u kojoj više nema jedinstvenog globalnog tržišta, već samo mreže regionalnih sistema povezanih kroz asimetrične odnose i nestabilne saveze.
„Crno zlato“ više ne definiše samo ekonomsku moć država, već i njihovu sposobnost da prežive u eri energetske neizvesnosti. Umesto globalne energetske tranzicije, svet u 2025. godini ulazi u doba fragmentacije – u kojem je nafta, i dalje, najmoćnije oružje u borbi za uticaj.
Autor: Miloš Talović