Avgust 2025.
U leto 2025. godine, Pojas Gaze ponovo ulazi u fazu intenzivne destabilizacije koja po svojim karakteristikama podseća na širenje virusa nestabilnosti u krhkom regionalnom organizmu, pri čemu se bezbednosna slika menja iz dana u dan i zahteva analitički pristup koji jasno razdvaja akutne reakcije aktera od hroničnih strukturnih uzroka. To otvara niz pitanja o dugoročnoj održivosti bezbednosne arhitekture koja se poslednjih godina oslanjala na kombinaciju neformalnih pravila, posredničkih kanala i političkih kalkulacija koje više ne funkcionišu stabilno.
Eskalacija u Gazi ne nastaje iznenada. Ona proizlazi iz spleta faktora koji se već duže vreme akumuliraju i slabe društveni imunitet regiona prema šokovima. Unutrašnja politička kriza u Izraelu, fragmentacija palestinskih struktura vlasti i rastuća regionalna konfrontacija stvaraju okruženje u kojem svaki incident na terenu zahteva hitne političke refleksne reakcije, ali bez stvaranja održivog strateškog okvira. Drugim rečima, bezbednosni sistem funkcioniše u stanju stalnog pritiska, bez jasnog pravca.
Izraelska vlada tokom leta 2025. ulazi u novu fazu političke iscrpljenosti. Unutrašnje podele, protesti protiv reforme pravosuđa i neslaganja unutar bezbednosnog sektora stvaraju ambijent u kojem politički DNK države pokazuje znake disbalansa. Premijer Benjamin Netanjahu balansira između tvrdolinijaških partnera i upozorenja vojnog establišmenta da nova ofanziva u Gazi može pokrenuti širu regionalnu konfrontaciju. To otvara niz pitanja o tome da li izraelsko rukovodstvo može istovremeno upravljati unutrašnjim krizama i održavati eksternu projekciju sile.
Poslednji talas raketnih napada iz Gaze predstavljao je signal koji je izraelska vlada iskoristila za pokretanje vazdušnih udara na infrastrukturu Hamasa. Ti udari imaju dvostruku funkciju: degradaciju vojnih kapaciteta protivnika i održavanje narativa o bezbednosti kao osnovnom državnom prioritetu. Ipak, izraelska strategija ostaje taktička, jer ne nudi održiv postkonfliktni plan. Drugim rečima, Izrael upravlja simptomima, ali ne i uzrocima.
Hamas, uprkos višegodišnjoj blokadi i delimičnom gubitku legitimiteta među palestinskim stanovništvom, tokom poslednjih šest meseci obnavlja političke i finansijske veze. Prema procenama zapadnih obaveštajnih struktura, Iran pojačava logističku i tehnološku podršku, uključujući pomoć u proizvodnji bespilotnih letelica. Istovremeno, unutar pokreta raste jaz između političkog krila, koje smatra da su posredni kontakti sa Egiptom i Katarom potrebni za izbegavanje totalne izolacije, i vojnog krila Izedin al-Kasam, koje insistira da je novi ciklus sukoba neophodan kako bi se sprečilo, kako tvrde, „erodiranje otpora“. Ta unutrašnja raslojenost slabi politički DNK palestinskog upravljačkog sistema i čini situaciju nepredvidivom.
Regionalni kontekst dodatno komplikuje stanje na terenu. Nakon iranskog raketnog udara na izraelsku teritoriju početkom 2025. godine, odnosi Teherana i Jerusalima ulaze u fazu otvorene hladne konfrontacije u kojoj se koriste posredni mehanizmi pritiska. Hezbolah u Libanu, šiitske milicije u Siriji i Iraku, kao i niz drugih aktera, funkcionišu kao kanali indirektnog konflikta. To otvara niz pitanja o mogućnosti da se bilo kakva eskalacija u Gazi brzo proširi u regionalni sukob širih razmera.
Zapadne sile, suočene s ukrajinskim ratom i unutrašnjim političkim tenzijama, sve češće posmatraju Gazu kao lokalizovani konflikt. Američka diplomatija poziva na smirivanje situacije, ali bez sveobuhvatnog plana angažovanja koji bi stabilizovao teren. Evropska unija ostaje dominantan donator humanitarne pomoći, ali nema političku poziciju koja bi joj omogućila ozbiljniji uticaj na tok događaja. Drugim rečima, međunarodni odgovor ne prati brzinu širenja krize.
Do septembra 2025. godine, broj civilnih žrtava je nešto manje od 4.000, a stotine hiljada ljudi ponovo ostaju bez doma. Energetska infrastruktura u Gazi prestaje da funkcioniše, a medicinski sistem opstaje zahvaljujući vanrednim donacijama goriva i opreme. Takvi podaci ukazuju na socijalni kolaps koji proizvodi generacijske posledice – nestanak perspektive, pad obrazovnih kapaciteta i ukorenjavanje osećaja bespomoćnosti. To otvara niz pitanja o tome kako će se buduće generacije Palestinaca oblikovati u takvom okruženju.
Istovremeno, Izrael se suočava sa sve snažnijim kritikama zbog upotrebe sile i sve slabijom pozicijom u odnosu sa državama „Globalnog juga“. Saudijska Arabija privremeno zamrzava razgovore o normalizaciji, a Turska sve otvorenije podržava palestinske strukture otpora. Drugim rečima, politički trošak izraelskih operacija raste paralelno s vojnim angažmanom.
Kriza u Gazi tokom 2025. godine predstavlja simptom šireg sloma političke arhitekture koja je više od dve decenije održavala privid upravljivosti konflikata na Bliskom istoku. Izrael i dalje traži vojna rešenja za političke probleme, Hamas gradi narativ otpora kao zamenu za institucionalni kapacitet, a međunarodna zajednica reaguje sporo i fragmentisano. Politički DNK regiona ostaje opterećen hroničnim disbalansima.
Ako se ne uspostavi novi diplomatski mehanizam koji bi uključio ključne regionalne aktere poput Saudijske Arabije, Turske i Egipta, izgledi za stabilizaciju ostaju minimalni. Drugim rečima, bez nove političke arhitekture, konflikt će ostati u fazi ponovljenih ciklusa nasilja. U suprotnom, novo poglavlje sukoba u Gazi neće biti samo još jedan u nizu oružanih talasa, već jasan pokazatelj da dosadašnji koncept obuzdavanja više ne funkcioniše kao mehanizam regionalne stabilnosti.
Autor: Miloš Grozdanović