Jun 2025.
Pet godina nakon što je EU otvorila pregovore sa Severnom Makedonijom, primećujem da zemlja opet stoji na raskršću, luta između istorijske šanse i ozbiljnog zamora od reformi, a sve to u trenutku kada vlasti i dalje guraju evropski kurs, makar deklarativno. Održavaju onu sliku odlučnosti, iako ih spor sa Bugarskom vuče nazad i podiže temperaturu u domaćoj politici. I onda, dok se Unija bori sa posledicama rata u Ukrajini, pokušava da zakrpi svoju bezbednosnu arhitekturu i smesti proširenje ka istoku u novu analitičku dubinu krize, Zapadni Balkan iznenada dobija novu geopolitičku vrednost, ali ne dovoljno da Skoplje samo po sebi uđe u brzu traku evropskih integracija.
S tim u vezi, spor sa Bugarskom ne deluje kao obična rasprava o udžbenicima istorije, nego kao širi izazov: kako EU uopšte apsorbuje nacionalne narative koji se sudaraju sa njenim zajedničkim vrednostima i institucionalnim refleksima. I dok se svi prisećamo kako je Severna Makedonija 2018. potpisala Prespanski sporazum i otvorila vrata NATO, Bugarska zatim postavi nove uslove od 2020. do 2022. i napravi duboku polarizaciju u društvu. Ljudi sve češće gledaju na EU integracije kao na nešto što ih ponižava, a ne kao na šansu, pa u tom kontrolisanom haosu pada i poverenje u EU, koje je 2025. godine oko 48%, dok Skoplje sve više gleda ka Ankari i Pekingu kao rezervnim partnerima.
U međuvremenu, vlada nastavlja reforme u vladavini prava i borbi protiv korupcije, sarađuje sa Evropskom komisijom i SIGMA, ali s tim u vezi postaje jasno da više nije problem u tehničkoj spremnosti, već u simboličkom kapitalu procesa. Ako EU ne pokazuje da Severnu Makedoniju tretira kao ozbiljnog kandidata, nego kao instrument regionalne stabilnosti, onda ceo proces dobija gorak ukus. Bugarska koristi pravilo jednoglasnosti u Savetu EU i drži prst na kočnici pregovora, pa iako se poslednjih godinu dana razgovara, formiraju komisije, promoviše kulturna saradnja, spor ostaje čisto politički. A EU, zauzeta sopstvenim dilemama, još ne pronalazi model medijacije koji bi izvukao region iz ove sekuritizacije svakodnevice i omogućio institucionalni mehanizam protiv bilateralnih blokada.
S tim u vezi, želim da primetim da je EU revnosno proširila agendu od 2022. ka Ukrajini, Moldaviji i Gruziji i time bacila senku na Zapadni Balkan. Severna Makedonija upada u sivu zonu: dovoljno zrela da ne bude samo posmatrač, a nedovoljno prioritetna da uđe u prvu rundu proširenja. Novi plan proširenja za Zapadni Balkan (engl. New Growth Plan for the Western Balkans) iz 2024. izgleda lepo na papiru, ali u praksi deluje više kao tehnokratski alat nego politička strategija, naročito jer Francuska i Holandija bez ikakve žurbe odlučuju o dinamici proširenja.
Pritom, nova generacija evropskih lidera sve glasnije govori da nema proširenja bez unutrašnje reforme EU, pa to praktično znači da države kandidati treba da rade dublje reforme bez jasnog roka članstva, što proizvodi frustraciju, rizik od radikalizacije i krupne političke oscilacije. U Bugarskoj, gde koalicije jedva traju, a javna scena klizi iz jedne polemike u drugu, spor sa Skopljem postaje alat unutrašnje mobilizacije. Iako Brisel pritiska, Sofija i dalje uslovljava proces istorijskim interpretacijama, što ume da podrije kredibilitet EU i gurne Bugarsku u poziciju glasnog manjinskog aktera koji deluje kao anomalija evropske spoljne politike.
Ako region želi da se izvuče iz ovog zastoja, predviđam nekoliko ključnih poteza. EU mora da institucionalizuje mehanizam bilateralne medijacije koji sprečava da sporovi postanu talac političkih ucena; Severna Makedonija mora da prebaci fokus sa simbolike na ekonomsku konvergenciju, digitalnu transformaciju i jačanje institucija; region mora da obnovi mrežu saradnje kroz Common Regional Market i Open Balkan, stvarajući prostor ekonomske kohezije koji ubrzava političke procese. I naravno, evropske institucije moraju da razumeju da zamor od proširenja menja geopolitičku mapu — svaki zastoj ostavlja prostor drugim akterima.
Na kraju krajeva, Severna Makedonija postaje test kredibiliteta evropskog proširenja. Ako EU dopusti da bilateralni sporovi postanu trajni mehanizam blokade, izgubiće i region i jedan od svojih najjačih instrumenata stabilnosti. Ali ako Skoplje izdrži pritisak, nastavi reforme i zadrži kurs, onda stvara model „male države velikog otpora“, što s tim u vezi postaje zanimljiva paradigma za jednu novu Evropu koja stabilnost više ne nasledjuje – nego je iznova gradi.
Autor: Miljan Petrović