Januar 2026.
Talas protesta koji je zahvatio Islamsku Republiku Iran krajem 2025. odine, nastavljajući se i tokom januara 2026. godine, ne može se okarakterisati kao puki indikator nezadovoljstva aktuelnim režimom, niti samo kao spontana reakcija stanovništva na pogoršane ekonomske uslove. Naime, u pitanju je složeni društveno-politički proces koji ukazuje na dubinsku eroziju legitimiteta islamske republike, ali i na ograničenja kapaciteta države da kroz kombinaciju represije, ideološke mobilizacije i redistributivnih politika zadrži minimalni društveni konsenzus. U tom smislu, protesti iz 2026. godine predstavljaju kvalitativni pomak u odnosu na ranije cikluse nemira, jer artikulišu ne samo socijalne i ekonomske zahteve, već i fundamentalno preispitivanje odnosa između države, religije i društva.
Neposredni okidač protesta bila je dugotrajna ekonomska kriza, obeležena hroničnom inflacijom, kontinuiranim padom vrednosti nacionalne valute i sve izraženijom diskrepancom između privilegovanih slojeva povezanih sa državnim aparatom i većine stanovništva koja se suočava sa padom realnih prihoda. Međutim, redukovanje protesta na ekonomsku dimenziju zanemaruje dublje uzroke nezadovoljstva. Iransko društvo već decenijama živi u stanju permanentne političke suspenzije: formalni institucionalni okvir republike koegzistira sa realnom koncentracijom moći u rukama netransparentnih i slabo odgovornih centara vlasti, pre svega unutar Islamske revolucionarne garde (engl. The Islamic Revolutionary Gard Corps) i verskog establišmenta. Takva struktura proizvodi osećaj političke isključenosti, naročito među mlađim generacijama koje nemaju lično iskustvo Revolucije iz 1979. godine i koje dominantni ideološki narativ više ne doživljavaju kao izvor legitimiteta.
Geografska rasprostranjenost protesta – od velikih urbanih centara poput Teherana i Mašhada, do manjih gradova i industrijskih periferija – dodatno ukazuje na njihov sistemski karakter. U pitanju nije bio pokret ograničen na određenu društvenu klasu ili etničku zajednicu, već difuzno nezadovoljstvo koje se prelivalo između radničkih, srednjeklasnih i marginalizovanih slojeva. Retorika protesta, iako fragmentisana, sve češće je napuštala ekonomski jezik zahteva i prelazila u otvoreno osporavanje teokratskog modela vlasti, uključujući i simboličke napade na same temelje sistema velajat-e faqih, zaostavštine doktrine Ruholaha Homeinija. Taj diskurzivni pomak ima poseban značaj jer signalizira slabljenje straha kao ključnog mehanizma društvene kontrole.
Odgovor države bio je u skladu sa ustaljenim obrascima autoritarnog upravljanja krizama, ali sa znatno većim intenzitetom. Bezbednosni aparat, uključujući Basidž (engl. Basij) i Islamsku revolucionarnu gardu, primenio je širok spektar represivnih mera: masovna hapšenja, upotrebu smrtonosne sile i gotovo potpunu kontrolu informacionog prostora. Blokade interneta i fragmentacija digitalne infrastrukture nisu bile samo tehnički odgovor na mobilizaciju demonstranata, već integralni deo bezbednosne doktrine koja informacioni tok posmatra kao potencijalno egzistencijalnu pretnju režimu. Ipak, paradoksalno, upravo ta strategija dodatno je produbila nepoverenje između države i društva, učvršćujući percepciju da režim nije sposoban da artikuliše politički odgovor koji prevazilazi puku represiju.
Unutar same političke elite, protesti su razotkrili latentne pukotine koje su do tada bile relativno prikrivene. Iako nije došlo do otvorenog raskola, primetno je diferenciranje stavova između frakcija koje zagovaraju nastavak tvrde linije i onih koje, iz pragmatičnih razloga, upozoravaju na dugoročne posledice permanentne represije. Ovi potonji ne nude suštinsku transformaciju sistema, već pre nastoje da kroz ograničene taktičke ustupke – poput selektivnog popuštanja kontrole nad internetom ili ublažavanja pojedinih socijalnih mera – obnove minimum društvene stabilnosti. Međutim, prostor za takve manevre sve je uži, jer se strukturalni problemi akumuliraju brže nego što sistem može da ih amortizuje.
Na međunarodnom planu, protesti su dodatno pogoršali ionako složene odnose između Irana i zapadnih aktera. Evropska unija, suočena sa rastućim pritiskom javnosti i sopstvenih institucija, počela je ozbiljnije da razmatra mere koje bi pre nekoliko godina bile politički nezamislive, uključujući formalnu klasifikaciju Islamske revolucionarne garde kao terorističke organizacije, što je na koncu i učinila . Takav potez, iako simbolički snažan, nosi i značajne strateške rizike, jer dodatno sužava diplomatski prostor za pregovore o nuklearnom programu, regionalnoj bezbednosti i energetskim pitanjima. Za iranski režim, međutim, spoljašnji pritisak često služi kao instrument unutrašnje konsolidacije, omogućavajući reinterpretaciju protesta kroz prizmu spoljne zavere i „mekog rata“.
Iz svega navedenog, indikativno je da kratkoročna stabilnost režima ne deluje neposredno ugroženo, ali da ipak postoje neki indikatori potencijalnog rizika od pada aktuelnog režima. Ipak, u ovom trenutku, država i dalje raspolaže snažnim aparatom koji ima potencijala da se izbori sa ovakvim krizama, relativno koherentnom elitom i, na kraju, i relevantnim iskustvom upravljanja krizama. Ipak, srednjeročno gledano, aktuelni trendovi ukazuju na scenario produženog strukturnog zamora, u kojem se protesti javljaju u talasima, svaki put sa nižim pragom tolerancije i većim potencijalom za radikalizaciju. Odsustvo inkluzivnih političkih mehanizama, u kombinaciji sa ekonomskim ograničenjima i demografskim pritiscima, čini verovatnim dalju eroziju društvenog ugovora između države i građana.
Najizvesniji ishod u narednom periodu jeste produžena stagnacija, obeležena autoritarnom rigidnošću i selektivnim prilagođavanjima, bez stvarne transformacije sistema. Alternativni scenariji – od ograničenih reformi do dublje institucionalne krize – zavisiće od sposobnosti režima da upravlja unutrašnjim podelama, ali i od spoljnog konteksta koji oblikuje njegove bezbednosne i ekonomske kalkulacije. U svakom slučaju, protesti iz 2026. godine ostaju važna prelomna tačka, jer su jasno pokazali da se problem Irana više ne može razumeti isključivo kao pitanje ekonomske krize ili spoljne politike, već kao duboko ukorenjena kriza političkog poretka.
Autor: Tanja Kazić