Jun 2025.
U samo nekoliko godina, generativna veštačka inteligencija prešla je iz laboratorijskog eksperimenta u centralnu tačku globalne bezbednosti. Do sredine 2025. godine, postala je deo državne infrastrukture moći. Ne funkcioniše više samo kao tehnološki resurs. Postala je mehanizam političkog uticaja i nova vrsta enkripcije moći u digitalnom okruženju.
Sukobi oko pristupa modelima i podacima sve više liče na klasične geopolitičke borbe. Države štite svoje sisteme kao strateške čvorove. Ulazimo u eru algoritamske politike. U njoj kontrola nad podacima i serverima određuje rang na globalnoj lestvici.
U ovoj ekonomiji formira se trostepena hijerarhija. Na vrhu su SAD i Kina. Sjedinjene Američke Države se oslanjaju na privatne gigante i koordinaciju sa državnim bezbednosnim strukturama. Kina gradi digitalni suverenitet kroz centralizovane modele i državne institute. Svaki model postaje i tehnološki i politički proizvod.
Srednji nivo drže EU, Indija, Japan i Južna Koreja. Oni pokušavaju da balansiraju između dva pola. Evropska unija kroz AI Act želi da postane regulatorni centar, ali njen uticaj zavisi od razvoja domaće infrastrukture. Bez sopstvenih modela, regulacija ostaje prazna forma.
Na dnu piramide nalaze se manje države. Balkanske zemlje spadaju u tu kategoriju. Nemaju kapacitete za razvoj sopstvenih sistema. Postaju korisnici tuđe tehnologije. Često služe kao poligoni za testiranje. Umesto energetskog, nastaje algoritamski oblik zavisnosti.
Suverenitet se danas sve manje meri teritorijom. Meri se kontrolom nad protokom podataka. Generativni modeli rade na ogromnim skupovima informacija – od javnih tekstova do biometrijskih obrazaca. Ko drži te tokove, drži i oblikovanje društvenog narativa.
Ovde se vidi najdublji sloj moći. Generativna veštačka inteligencija utiče na definisanje istine. Njeni algoritmi imaju meke, ali duboke efekte. Države zato stvaraju režime kontrole nad nacionalnim modelima. Standardi bezbednosti i etike služe kao filteri sadržaja. U praksi, to je nova verzija informacionog nadzora.
Pristup modelima postaje strateško pitanje. Podaci se pretvaraju u geopolitičku valutu. Ko upravlja njima, diktira ritam javnog diskursa.
Veštačka inteligencija ima upliva i u diplomatiju. Tehnološki razvijene države nude modele kao instrument uticaja. Pomoć, krediti, transfer tehnologije – sve dolazi sa političkim uslovima. Kina forsira Digital Silk Road 2.0 i širi svoju infrastrukturu u Africi, Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku. Sjedinjene Američke Države odgovaraju formiranjem demokratske AI alijanse, uz podršku G7 i EU. Iza etičkih principa stoji logika ograničavanja kineskog uticaja.
Digitalna diplomatija postaje novo bojište. Male države moraju da biraju modele. Tim izborom biraju i geopolitički okvir.
Evropska unija pokušava da se predstavi kao treći stub, ali nailazi na strukturne limite. Njena pravila kasne za inovacijama. Većina evropskih kompanija oslanja se na američku i kinesku infrastrukturu. Tako EU postaje regulator bez kontrole. Pokušaji jačanja digitalnog suvereniteta – poput fonda AI4EU – zavise od složene koordinacije članica.
Na Balkanu nastaje dodatni paradoks. Države su obavezne da primenjuju evropske standarde, ali nemaju sopstvenu infrastrukturu. Zavise od tuđih algoritama. To pitanje digitalnog suvereniteta postaće ključna geopolitička tema narednih godina.
Generativna veštačka inteligencija više nije samo tehnološki izazov. Ona je nova infrastruktura moći. Kontrola nad modelima funkcioniše kao moderna verzija kontrole nad energentima. Države koje ne zaštite sopstveni digitalni prostor rizikuju gubitak političke autonomije. U toj dinamici generativna inteligencija postaje linija razdvajanja: između onih koji grade poredak i onih koji se prilagođavaju tuđim pravilima.
Autor: Aleksandar Stanković