Jun 2025.
Šest meseci nakon pada režima Bašara al-Asada, Sirija se nalazi u najosetljivijoj fazi svoje savremene istorije. Srušeni autoritarni sistem nije zamenjen funkcionalnim državnim poretkom, već mnoštvom regionalnih uprava, paravojnih struktura i privremenih saveta koji kontrolišu različite delove teritorije. Sirijska država više nije jedinstven politički subjekt, već prostor fragmentisanih interesa, u kojem se prelamaju regionalne i globalne ambicije.
Pad Damaska u decembru 2024. godine nije bio trenutak oslobođenja, već početak nove faze borbe za moć. Dok su nekada glavni akteri sukoba bili režim i opozicija, danas se borba vodi između saveznika koji su nekada podržavali iste strane. Rusija, Iran i Turska pokušavaju da redefinišu svoje uloge u post-asadovskoj Siriji, dok Sjedinjene Američke Države i Evropska unija nastoje da spreče potpuni kolaps države i novi talas radikalizacije.
Raspad centralizovane vlasti stvorio je geopolitički vakuum koji su brzo popunili regionalni akteri. U severnim provincijama, Turska podržava lokalne sunitske uprave, kombinujući vojno prisustvo sa ekonomskim uticajem. Na istoku, kurdske snage – sada pod vođstvom Saveta za demokratiju u Siriji (engl. Syrian Democratic Council) – nastoje da konsoliduju autonomiju u okviru novog federalnog okvira koji je, za sada, samo deklarativan.
Na jugu, gde se prepliću interesi Jordana i zalivskih monarhija, nastoji se stvoriti zona stabilnosti koja bi mogla postati model buduće sirijske federalizacije. Međutim, u praksi, linije razdvajanja ostaju fluidne, a oružani incidenti između lokalnih milicija, pre svega šiitskih i sunitskih, sve su učestaliji.
Moskva i Teheran, koji su više od decenije delovali kao ključni spoljni stubovi Asadovog režima, sada se nalaze u stanju strateške nesigurnosti. Rusija pokušava da zadrži svoje baze u Tartusu i Hmejmimu, nastojeći da nove vlasti priznaju njen status garanta „stabilnosti“. Ipak, njen uticaj je značajno oslabio usled finansijskih teškoća, ograničenih resursa i rastuće uloge Turske. S druge strane, Iran je ušao u otvorenu trku za dominaciju u centralnim i istočnim provincijama, mada Turska i dalje održava primat.
Turska je u proteklih šest meseci sprovela najkonzistentniju strategiju: od vojne prisutnosti preusmerila se na vršenje ekonomskog i administrativnog uticaja. Turske kompanije upravljaju lokalnom infrastrukturom u Azazu, Džarablusu i Idlibu, dok je Ankara u Damasku podržala formiranje „Prelaznog saveta za nacionalnu rekonstrukciju“, sastavljenog od umerenih sunitskih lidera. Ovaj potez izazvao je rezervisanost Irana, ali i opreznu podršku zalivskih zemalja.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati vide u Siriji prostor za novi početak svoje regionalne diplomatije. Nakon godina udaljavanja, pokušavaju da uspostave uticaj kroz finansijsku podršku rekonstrukciji i politički pritisak na formiranje vlade koja bi marginalizovala islamističke grupe. Ipak, ove inicijative ostaju ograničene zbog neslaganja među arapskim državama oko statusa Irana i odnosa sa Izraelom.
Za Sjedinjene Države i Evropsku uniju, pad Asada nije označio pobedu, već novi izvor brige. Vašington je fokusiran na sprečavanje povratka terorističkih ćelija, dok Brisel nastoji da izbegne novi migrantski talas. Pitanje obnove državnih institucija ostaje sporno: bez jedinstvenog partnera u Damasku, zapadne države nemaju kome da pruže pomoć.
Održavanje donatorske konferencije za Siriju, koju je EU organizovala u martu 2025, pod parolom pružanja podrške Siriji, zasnovano je na konceptu „lokalnog realizma“ – postepenoj podršci lokalnim upravama koje ispunjavaju minimalne standarde transparentnosti i bezbednosti. Međutim, ovaj pristup rizikuje da cementira fragmentaciju zemlje, jer lokalni akteri postaju sve samostalniji u odnosu na centralne institucije koje još nisu obnovljene.
Sa slabljenjem centralne vlasti, pojavljuje se i novi bezbednosni izazov – povratak stranih boraca iz Iraka i drugih područja u Siriju, ali i njihov posledični povratak u matične države. Njihova lojalnost je fluidna: neki deluju u okviru plemenskih milicija, drugi kao plaćenici u službi stranih sila, a pojedini, najlojalniji aktuelnom predsedniku Ahmedu al-Šaari, koji je ranije predvodio terorističku organizaciju Hayat Tahrir as-Sham, su od stranih terorističkih boraca (engl. foreign terrorist fighter – FTF) postali regularni pripadnici oružanih snaga Sirije. Ovaj fenomen pretvara Siriju u žarište „decentralizovanog ekstremizma“ koji nije pod kontrolom nijednog centra moći.
Za regionalne države, posebno za Jordan i Liban, ovo predstavlja najveći bezbednosni rizik od 2014. godine. Povratak terora u lokalnom obliku – ne kao globalnog džihadizma, već kao kriminalno-političke simbioze – menja prirodu nestabilnosti u regionu.
Šest meseci nakon pada Bašara al-Asada, Sirija nije bliža miru nego pre njegovog svrgavanja. Iako je simbol diktature srušen, struktura haosa je ostala. Regionalni akteri poput Turske, Irana i Rusije traže novu ravnotežu, dok Zapad nastoji da kontroliše posledice, bez jasne strategije uticaja.
Post-asadovska Sirija je laboratorija za novi tip državnosti – državu bez centra, ekonomiju bez tržišta i bezbednost bez jedinstvene kontrole. Da li će ovaj model evoluirati u stabilnu federaciju ili u trajno nestabilan mozaik zavisi od toga da li će se regionalne sile usaglasiti oko minimalnih principa buduće državnosti. Do tada, Sirija ostaje mesto gde se prošlost ruši brže nego što se budućnost može izgraditi.
Autor: Tanja Kazić